Jutros sam plivao prvi put posle dva tri meseca. Nisam zaboravio. Zaista veliko zadovoljstvo, koje nisam ranije osećao kada plivam. Nekako su se osetila izoštrila. I za najobičnije životne situacije. Ko bi rekao da ću se radovati upalicama mišića koje slede?
***
Ko bi pre par meseci bio ozbiljno shvaćen kada bi promišljao napore koje kao ljudska vrsta ulažemo u industriju kozmetike, naoružanja, mode, industrije, sportskih događaja, itd… Kako su to bili prioriteti, a i ponovo postaju, a ne istraživanja virusa koji prete, dr Delić kojeg kasnije citiram, kaže njih oko 5.000 sa kojima se humana medicina suočila, pitajući se, zar to nije bilo dovoljno da upoznamo njihove biološke osobine?“.
U redu. Pogrešili smo, priznajemo i globalno, nacionalno, lokalno, promenićemo: šta… ? Neophodno je sve, osnova, ključ… A toliko smo daleko od te odluke.
***
Baš sam se jutros oduševio kada sam video da je još jedna građanka Beograda uplatila na račun za podršku osobama sa invaliditetom u okviru Nacionalnog dana davanja, pored moje uplate koju sam juče uradio, prijavljujući se za 100 evra.
Raiffeisen banka AD br. 265-1110310001799-34. Fond B92, Maksima Gorkog 17a
Oduševilo me to što još nije počelo isplaćivanje te podrške građanima, a potreba da se učestvuje i sopstvenim sredstvima za važnu akciju, radi, i kada ponudite različite mogućnsoti. Hvala svima koji na taj način razmišljaju. Verujem u to da su mogući preobražaji društva, zajednica, verujem da je moguće da postanemo bolji.
Jedini način da se suprostvimo „ludilima“ koja nas okružuju je solidarnost i saradnja. Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative A11, u tekstu u „Vremenu“ pod naslovom „Solidarnost nije ista za sve“ kaže: „Famoznih 100 evra koje je obećao predsednik ponovo će izmaći onima koji su najugroženiji – „pravno nevidljivi“ Romi, odnosno oni koji nisu upisani u matične knjige ili zbog mesta stanovanja nemaju prijavljeno prebivalište, pa samim tim ni ličnu kartu, ostaće bez ove pomoći“.
Ovaj problem se može ublažiti tako što će oni koji imaju dovoljno „svojih“ 100 evra ili koliko god mogu dati za ublažavanje patnje onih kojima je pomoć najpotrebnija.
***
Srpski filantropski forum, sa Forumom za odgovorno poslovanje, organizovao je danas video konferenciju na temu „Zašto su nam potrebne fondacije, kako osnovati korporativne fondacije?“
Čuli smo nekoliko odličnih primera, Hemofarm fondacije koja postoji 27 godina, Elixir fondacije koja postoji nekoliko meseci… Svi zajedno imaju misiju deljenja, pomaganja, podsticanja talenata, rešavanja problema koje ne rešava država iz najrazličitijih razloga… Korporativne fondacije znak su da kompanije žele da se sistemski na dugi rok bave dobročinstvom, društvenom odgovornošću, humanitrnim i socijalnim akcijama. Ujedinjene fondacije i udruženja mnogo su jači u stvaranju uslova da se širi virus dobročinstva, empatije, solidarnosti.
Kod nas se još uvek najviše impulsivno daje, kada se reaguje na neku nesreću, poziv za lečenje deteta, trenutnu nesreću porodice, i sl. I svakako da je to prirodno. Ipak je jako važno da postoji sistemsko planiranje doniranja, darivanja, kako bi se postigao još veći efekat dobročiteljskih gestova, akcija…
Još kada bi država podržala inicijative Koalicije za dobročinstvo da podstakne filantropiju stvaranjem adekvatnijih pravnih podsticaja, na prvom mestu oslobađanja od pdv donacija, doniranja hrane, itd…
Pravo davanje je ipak davanje bez uslovljavanja, i zaista je najvažnije upravo onda kada je potrebno. A danas ima puno potreba za tim, i pored toga da nema uslovljavanja najvažnija poruka je … jednostavno učini to, pomozi, daruj, solidariši se, carpe diem..
***
Četvrtak je kod nas za aktuelne političare „crni četvrtak“, dan kada izlaze slobodne novine… moglo bi da se kaže, mada ima i onih koje izlaze i drugim danima.
Juval Hoa Harari u ekskluzivi za „Nedeljnik“ upozorava da nikada ne treba potceniti ljudsku glupost… Izgleda kao opšte mesto, ali svakodnevno nas se tiču efekti tog potcenjivanja.
Važno je što kaže „da bismo zaštitili naučnu istinu, ključne su institucije. Ne možemo zaštititi nauku i istinu kao neke apstraktne ideale. Moramo da štitimo nezavisnost institucija – kao što su univerziteti – koje istražuju i objavljuju naučnu istinu…“
Ovo je, nekako, ključ iščašenosti u kojoj živimo, nadrilekare medijske mogule. Kada se sve iz toga ugla čita, a ne iz vizure afirmisanih ozbiljnih naučnika koje imamo ovde itekako, a i one koji su se afirmisali u svetu, i trenutno su u najbitnijim projektima vezanim za istraživanje covid-19 virusa, vakcine, postojećih lekova koji pomažu borbu protiv virusa, onda živimo u riziku. Ako to ne koristimo, već pristajemo na šarlatane i lekare koji promovišu nenaučne ideje, da nam upravljaju životima u dramatičnim situacijama.
Kada se pogledaju optužbe za šarlatanstvo, opet od medicinske, naučne struke, nismo dobili nedvosmislenu urgentnu osudu istih, što je neminovno, generalno, a posebno u uslovima pandemije, ekstremnih, urgentnih situacija. Ne mogu standarde kreirati, štititi samo oni koji su na kraju samog niza, procesa, oni koji bi trebalo da sankcionišu određeno štetno, nezakonito ponašanje… Štetnost mora da se utvrdi na nivou profesija, snažnim reakcijama vodećih ljudi tih profesija. Da budem direktan, nedopustivo je da vodeći ljudi kriznog štaba lekara, ne nude jasne nedvosmislene osude šarlatanskih izjava, konstatacija i preporuka drugih lekara, a da ne govorim o ljudima koji su šarlatanstvo-nadrilekarstvo nametali zahvaljajući činjenici da poseduju medije. Tek posle toga, može se očekivati od medijskih regulatora sankcionisanje.
Dr Dragan Delić u NIN-u konstatuje da „Srbija nije bila spremna za epidemiju. Ni organizaciono, ni kadrovski, ni materijalno. Zato je deplasirano pitanje da li su mere bile preterane. One su zakasnele, pa je i drakonska izolacija za sve nas bila jedina „slamka spasa“.
Da li danas imamo debatu o tome kako prevazići situacije koje opisuje ekspert Delić? Na žalost, to ne, nemamo ni inovativne ideje, projekte, prostore za podršku, nemamo ni alternativu, nažalost, koja daje viziju i plan kako realizovati. Da li ima prostora za nadu? Ima, i ona je u nama i našim kapacitetima da pokažemo solidarnost i dobrotu, naročito danas kada izgleda da je ta osobina subverzivna.
Ali i kada imamo evidentne dokaze da je ovo prilika koju moramo iskorstiti ili nećemo imati šansu da zažalimo što je nismo iskoristili.
***
Srpski filantropski forum i Koalicija za dobročinstvo žele da promovišu novinarstvo koje prepoznaje dobročinstvo, empatiju, filantropiju, iako su nepopularne teme. I svako može učestvovati u procesu izbora novinara koji su bitno afirmisali dobrotu, dobročinstvo, humanitarni rad, solidarnost, itd… Nije u pitanju nekakva velika nagrada, već želja da se oda priznanje svakom novinaru koji ovu oblast shvata ozbiljno, kao suštinsku životnu, poslovnu, civilizacijsku… Možete poslati predloge na office@filantropskiforum.com, ili veran.matic@fondb92.org
***
Dok istražujem ovu oblast, saznajem za izvanredne primere novinarskog angažmana, donatorskog… i svih problema oko namerne diskrecije od strane donatora iz sveta ili namernog ignorisanja, prikrivanja informacija o donatorima i donacijama u proteklih dve tri decenije.
Savet za filantropiju i Koalicija za dobročinstvo moraju da isprave tu nepravdu. I moramo da uključimo u naš rad one koji su davali i koji i danas to čine, kako bi nam pomogli da usvojimo standarde koji vladaju u zemljama u kojima danas žive i doniraju i tamo i ovde, bez ikakvog uslovljavanja, ali sa čuđenjem kada vide da se njihovo dobročinstvo ovde oporezuje, ne zbog zaštite kapitala, već zbog toga što bi mogli bar 20 odsto više da utiču na ono zbog čega darivaju.
***
Nekako izgleda prema impresijama koje dobijam, da se količina, obim donacija povećava sa udaljenošću zemalja u kojima su svoju novu domovinu pronašli naši ljudi i sa insistiranjem na anonimnosti. To je možda dobar put za razumevanje naše empatičnosti i ključ za postavljanje uslova koji će stvoriti naše društvo solidarnijim i boljim za dobre ljude ovde, a ne ko zna gde…, i stvaranjem uslova da možete i u svojoj zemlji biti dobročinitelj, filantrop, društveno odgovoran, a da to ne bude negativno, već upravo obrnuto.
***
Sutra, 15. maja je 31. godišnjica Radija B92. Bezbroj tekstova, dokumentarnih filmova, studija, nekoliko knjiga. Dušan Mašić je napisao odličnu knjigu „Talasanje Srbije“. To je bilo neke 2006. godine.
Nekako, i samo svedočanstvo o B92, pisano je u vreme lične porodične tragedije, ali su sve naše lične bile i naše kolektivne tragedije, a kolektivne – i lične.
Tagovi
