Dok nam se nadstrešnice obrušavaju na glavu, dok se pale štale, dok batinaši batinaju, dok ljude nose na haubama i dok se studenti na ulicama bore za pravdu i narod ustaje na noge, sećam se omiljene igre kada sam bila dete. Luk i strela od drveta, lozinke, štekovi i supermoći. Borba protiv izmišljenog zla. Nismo se delili na devojčice i dečake, mlađe i starije, svi smo se igrali zajedno.
Čak i tad smo znali da smo zajedno jači. Voleli smo Konana, Pokemone i Čari – sestre veštice, pa smo sve to nekako objedinili u jednu igru. Sa strelom pod miškom, šiframa u ustima i supermoćima u krvi rasli smo i širili se. Svako je imao svoju omiljenu supermoć – neko da prolazi kroz zidove, neko da bude nevidljiv, da diše pod vodom, da leti, da mislima pomera predmete…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 675
Tagovi
