Ima jedna stvar s Madonom. Ona najbolje razume trendove u poslednjih pola veka. I zato njen stori o srpskim studentima nije obična stvar. Da ne ulazimo u to da li su ovo najveći studentski protesti od 1968, posle grčkih verovatno i jesu, niti šta su bili oni devedesetih, koji su bili politički, posle pokradenih lokalnih izbora… Ali ovo sada je nešto sasvim drugo. Nešto što je iznenadilo i svet. Neka vrsta biološke revolucije. Sukob generacija kakav nije viđen. Koji ne razume naš vladar. Nijedan vladar. Novo vreme koje dolazi. I to vidi svako ko vidi ovu decu. Poput Madone.
Oni imaju drugačiji algoritam. Drugačije misle, drugačije se ponašaju. Generacija odrasla u tehnološkom vremenu, a ne adaptirana na njega.
Generacija koja na klik proveri šta je istina. Koja ima svoje grupe. Svoje razrede. Svoje plenume.
Vučić se od kada je došao na vlast ponaša kao razredni. Od ministara do čoveka na invalidnini. Radi kao brica. Skida svaku dlaku, i ponaša se kao da je svaki problem najvažniji. Ali to je sagorevanje. I vožnja prvom sve vreme. I onda se pojavi generacija koja ima drugačije frizure, drugačije prioritete i drugačije svetonazore, iako tu reč sigurno ne bi razumeli. I sad su oni krenuli da šišaju sve. Za mesec dana napravili su livadu. I za vlast. I za opoziciju.
Svako ko se umeša gotov je. Kao roditelj koji bi da glumi mangupa na dečjem rođendanu. Ne vredi. Ili podržavaš klince, ili ih ne podržavaš. Ne pokušavaš da se praviš pametan kada se neki fakultet ogradi od nekog drugog. Jer to je njihovo pravo. Njihova demokratija. Šta su plenumi, ako ne to. Ovima kojima se priviđa komunizam, zbog reči, rekao bih da se bukvalno ponašaju kao boljševici kada su došli do vila. Samo ne streljaju. Prebrojavaju pare, ko gde živi, i kako živi. Gde šeta, šta lajkuje. I onda zamisli – ako imaš auto, kako možeš da budeš protiv vlasti?! Osim ako si Kokeza.
Šta je tek glupost o anarholiberalima, osim reči koja deluje anahrono. Šta traže ovi klinci? Da država radi državni posao. Šta nije jasno? Ili šta je antidržavno? Zahtev da
se odgovorni za smrt nevinih ljudi izvedu pred lice pravde? Ili da se utvrdi da li je, i koliko, neko ukrao državnih para, zbog čega je došlo do svega toga? Da svako ko gazi bilo koga na ulici mora da odgovara?
O kakvom se tek građanskom ratu priča? Protiv koga? Protiv svoje dece? Jeste li normalni? Klinci su jedina brana tome. Brana klanovima, posebno unutrašnjim, koji se spremaju da zaštite kapital. Vučićeva greška je politička, jer kad ti kažeš lojalisti, onda se zabrinu oni tvoji koji nisu lojalisti, a kad kažeš hapšenja, onda krenu da se poturaju spiskovi, koji su nekad pravi, nekad nisu, kao na spiskovima za Hag. To se makar nikad ne najavljuje.
Tako da je građanski rat moguć jedino na Kopaoniku. Ili Zlatiboru. Ali to nema veze s klincima.
I niko ne sme da ih uvlači u to.
Sledeća pogrešna teza: najveći problem što nema politike. Pa politika je problem. I to ne samo kod nas. To govori Madona kad priča o ’68. Ima i mnogo simbolike. I to neverovatne. U trenutku dok se i na Istoku i na Zapadu budi neki moderni fašizam, to oseća zemlja koja je jednom, 1914, već srušila stari poredak. Čudo jedno. U zemlji koja je prošla sve što je prošla u poslednjih 30 godina. Ako je neko umoran, to su njihovi roditelji.
I zato kao da ponovo promena kreće odavde. Mirno. Nenasilno. Svi u regionu kao da su prvi to osetili. I onda i svet. Da se kladimo da ćemo najkasnije za dve godine, pred midterms u Americi, ili posle izbora u Francuskoj i Nemačkoj, sve ovo da gledamo i na ulicama Njujorka, verovatno i Berlina i Pariza.
Niko to ne organizuje. Kao što nije ni 1968.
Ali niko ništa ne može protiv ideje. I još više protiv emocije. Kad se upale emocije, gotovo je.
Deca su ustala. Traže Pravdu! Sistem! Dakle, Državu! Njih ne zanima ko je na vlasti, pošto u normalnoj zemlji to i ne treba mnogo da te zanima, osim ideološki, svetonazorno. A ne egzistencijalno, što razlikuje demokratske od nedemokratskih sistema. Klinci se ne lože na ljude kojima za samopouzdanje trebaju blinkeri. Oni se smeju tome. I neće oni dobiti Nobelovu nagradu za mir, koja ih preterano i ne zanima, ali su pokrenuli jednu istorijsku stvar koju niko ne može da zaustavi.
Nema tu predviđanja. I nemojte da vas lažu. Niti da sami sebe lažete. Niko ne zna kakvo vreme dolazi. Osim da dolazi. Niko neće moći da živi od broja pratilaca na Instagramu, jer za dve decenije najverovatnije neće ni biti Instagrama, kao što danas nema MySpacea, Hotmaila.
A vidite i da Zakerberg zna da je vreme Fejsbuka prošlo. Dolazi novi algoritam. Veštačka inteligencija koja je mlada kao i ovi klinci koji će jedini znati s njom. Uostalom, pitajte svog Chata. Ili Madonu, koja to oseća.
Papa don’t preach…
Tagovi
