Bilo je nedeljno kišno jutro, Fric je spavao na velikom bračnom krevetu u spavaćoj sobi, i bilo je tačno osam sati kada je osetio kako ga vazduh dodiruje po licu, u jednoličnom ritmu, dotakne ga, pa onda ništa, pa ga ponovo dotakne, i tako iznova, zatim mu pređe preko oba obraza, a onda i preko očiju i čela. Probudio se, ali nije otvorio oči, ležao je na leđima i pustio je taj vazduh da mu i dalje radi ono što mu je radio. A onda je otvorio oči i prestravio se! Čak je ispustio i glas iz sebe, nije vrisnuo, ali kao da jeste. Ugledao je Poštara kako sedi na stolici pored kreveta, u srebrnoj svešteničkoj mantiji, sa Biblijom u ruci, i buljio je u Frica. Fric je viknuo: „Nisam se ovako uplašio od ’74. godine!“ Onda je Poštar rekao: „Ne plaši se za sebe, sine moj, ko čuva svoj život, izgubiće ga.“ Onda je Fric rekao: „Zar u Bibliji ne piše ‘Ko čuva svoju dušu, izgubiće je’?“ Onda je Poštar rekao: „Jebi ga, sine moj, zavisi od prevoda.“ Tu se onda Fric pridigao: „Pa to je moja mantija, u njoj sam se ja budio, iako nisam za tim žudeo? Imaš i poruke na njoj!?“ Onda je Poštar rekao: „Kao da sam ja za ovim tvojim ludilom žudeo.“ Onda je Fric rekao: „Ovo se još nije dogodilo, da moje ludilo pređe na nekog drugog! Čak si mi i Bibliju ukrao.“ Onda je Poštar rekao: „Da sam mogao da biram, veruj mi da bih tebe prvog izbegao. Noćna si mora, sine moj. Ali šta je, tu je.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 637
Tagovi
