„Srećni nikada ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne.“
Navijačima Crvene zvezde „sreća je stigla“ 29. maja 1991. godine, tačno u 22.46 i trideset godina kasnije svako od njih moći će do detalja da opiše šta je u tom trenutku radio. U trenutku kada je razmišljanje o sreći konačno moglo da prestane posle decenija nesrećnih i nepravednih poraza i posle straha da i poslednja šansa neće biti iskorišćena.
Svi se sećaju gde su bili, sa kim, šta su pomislili i kako su proslavili kada su čuli: „Crvena zvezda je šampion Evrope, Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona…“
DOBRE CIPELE
Liverpul gostuje u Beogradu, 8. novembar 2018. godine. Na istočnoj tribini, bliže jugu, sede tri generacije. Deda, njegov sin i njegov unuk. Razgovaraju na mađarskom. Pitam ih da li su došli u Beograd da gledaju Salaha i Manea, a najstariji od njih mi uvređeno kaže: „Sine, mi smo ovde zbog Zvezde.“
Ispriča mi kako su one 1992. kada je Crvena zvezda branila evropski tron po Mađarskoj, redovno pratili tim, on i njegov sin i kako su se godinu ranije, tokom šampionskog puta crveno-belih do Barija, zaljubili u ono što je Zvezda predstavljala.
„Jugoslavija je za nas i dalje bila pojam, a Zvezda je bila Jugoslavija u malom. Poslednji tim kom smo se nadali. Mi smo se davno oprostili od sreće, a imali smo je nadohvat ruke, sa najboljom generacijom u istoriji. Mene je ta Zvezda podsećala na tim sa Kočišem i Puškašom. Ali sve se promenilo. Znao sam i da je to bio poslednji trenutak kada bi neki naš klub mogao da uradi veliku stvar. A ta nada kada znaš da nema posle treba svakom čoveku u životu, kao što matorim ljudima kao što sam ja trebaju dobre cipele.“
Zvuči kao pesnik.
I bolje. Pesnici tačnije, iako njihove reči lelujaju i mogu stvoriti uobrazilju ako u njih površno pogledate, opisuju stvarnost od svih istoričara, stručnjaka i onih koji se za to izdaju. Pa tako Jugoslavija nije (bila) kraljica nesvrstanih, istok zapadu i zapad istoku, neka od izraubovanih krilatica i političkih poštapalica, nego je kao što pesnik kaže, a Miljković je znao to bolje od drugih: Jugoslavija bila Rt Dobre volje, oivičena beskrajem, zemlja u čijim fabrikama ljudi konzerviraju Sunce.
A njoj je Zvezda, kao i mnogima uplašenim od istorije, stručnjaka i onih koji se za to izdaju, bila ono što su „dobre cipele starom čoveku“. Poslednja nada.
***
U trenutku kada Darko Pančev uzme zalet u petoj seriji i iako šutne najlošije od svih Zvezdinih izvođača, uspe da matira Olmetu, sve druge stvari postaju sporedne. I planovi. I izolacije. I decenijske nesreće. I ratovi. I prošlost. I budućnost.
„Jugoslavijo, raduj se, dobila si prvaka Evrope“, uzvikivao je Milojko Pantić. I radovala se. Slavili su svi oni kojima je Jugoslavija bila više od „istoka na zapadu i zapada na istoku“. Oni koji su živeli u zemlji u kojoj se „u fabrikama Sunce pakovalo u konzerve“ i oni za koje je ta zemlja bila nedosanjani san.
Rt Dobre volje dobio je svog prvaka Evrope, mnogo godina kasnije nego što je trebalo. Tačno onda kada je trebalo. Kada su svi dobili priliku da se nadaju, verujući u poslednju šansu.
Cvetković je govorio o svim onim planovima koji su propali, o tome ko je bio kaparisan, sa kim se pregovaralo, u koga se verovalo, i ponavljao je da bi Zvezda, samo da nije bilo rata, još mnogo godina vladala.
Istina je da Zvezda, da nije bilo tog osećaja bespomoćnosti i da se rastanak nije tako približio, do te titule možda ne bi ni došla. Možda bi, verujući u sliku koju je o sebi gradila, poput zemlje čija je poslednja nada bila, samo iskopnila čekajući sledeću priliku.
Zato je od „sledeće“ bila važnija „poslednja“.
„Postojao je taj simbolični momenat u putu Crvene zvezde ka evropskom trofeju, to ‘ako ga ne osvojimo ove sezone, nećemo nikad’. Simbolično je i što su prvi zaista krvavi sukobi u Jugoslaviji započeli između dve utakmice polufinala, one u Minhenu i revanša u Beogradu. Sve to doprinelo je stvaranju i podizanju tenzije. Danas mnogi verovatno govore da nisu znali šta će se dogoditi (da će se Jugoslavija raspasti u krvi), ali pogledajte danas to slavlje nakon revanša sa Bajernom, tu histeriju, to divljanje. Naravno da je to bio veliki uspeh i velika utakmica, ali toliko slavlje nije bilo slučajno. Ljudi koji su bili tamo i ljudi širom zemlje mora da su shvatali da je kraj blizu. Nije slučajno, ako nastavimo dalje, što su navijači uleteli na teren i počeli da skupljaju travu i busene i mreže. Kao da su mislili i govorili jedni drugima: ‘Pa ovaj teren nama više neće ni trebati. Ovo je to. Ovo je kraj. Ovo je poslednja utakmica jugoslovenskog fudbala.'“
Džonatan Vilson, novinar Gardijana, za Nedeljnik
„Od Madere do kuće svakog navijača Zvezde i nazad pričalo se o svakom njenom potezu i sve što se oko Zvezde događa uvek je bilo mitologizovano. Od priče o grčkim kuvarima protiv Panatinaikosa, do načina na koji su ‘oteti’ Beara ili Savićević. Ta je aura pažljivo građena, ali od šmeka se ne prave pehari. Za tu srebrninu bilo je potrebno da sve ono što Zvezda jeste bude pravilno usmereno. Za to je služio plan profesora Aleksića, a onda su i srećne okolnosti doprinele da se u igračkom smislu taj plan realizuje“
Moma Jokić, novinar
„Recept za titulu prvaka Evrope? Prvo, morate da imate veliki klub; drugo, odličan tim; treće, novac; četvrto, dobre relacije sa svim faktorima u UEFA, sudije, delegati… I peto, morate da imate sreće. Hajde to uklopite u plan. Ko može da stavi u plan da će Dika da odbrani penal? Ili da primi gol kroz noge sa 40 metara, pa onda Bog pošalje onu loptu sa neba. Sinišin šut i lopta iza Augentalera, to nema veze sa planom.“
Vladimir Cvetković, prvi operativac Crvene zvezde
CEO VELIKI DOSIJE O BARIJU, 30 GODINA KASNIJE, PROČITAJTE U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 27. MAJA, ILI U DIGITALNOM OBLIKU NA NSTORE.RS
Tagovi
