365 kvadratnih kilometara pakla: „Živite u Knezu, brodovi su kod Geneksa, a dronovi kod Cvetkove pijace. Tako to izgleda“

Kako je to biti stanovnik Gaze? Vizuelizujmo to ovako: ako živite u Knez Mihailovoj, od Kalemegdana počinje more gde nije pametno ići dalje od plićaka – izraelski brodovi su već negde kod Geneksa, a ni sa druge strane se ne može daleko, jer su izraelski dronovi kod Cvetkove pijace. I na tom prostoru živi oko 600.000 stanovnika Gaza Sitija, a u celom Pojasu Gaze koji se tako prostire – njegova širina ide od šest do 12 kilometara – verovatno i do dva miliona. I kad se na to doda da svako, svaki dan, može da bude iskorišćen kao ljudski štit od – neko će reći militantnih ekstremista, neko od terorista iz Hamasa, to Gazu čini verovatno najgorim mestom za život na planeti.

Cela teritorija je zatvorena sa svih strana i ima samo jedan komercijalni granični prelaz – u „donjem“, južnom delu ka egipatskoj granici gde se Pojas širi, kroz koji prolazi strogo kontrolisana roba za snabdevanje stanovništva. Prelaz Karem Šalom osmišljen je tako da u samo deset minuta od najave opasnosti može da se evakuiše i postane grad duhova. To se dogodilo i sada kada je došlo do novog sukoba Izraela i Hamasa, najvećeg od 2014. godine. Iz Gaze su proteklog vikenda zatražili da se otvori prolaz makar za naftu jer je elektrana ostala sa zalihama za još dva-tri dana. Kad se ostane bez struje, hod ka humanoj katastrofi je ubrzan.

Celom dužinom granice iskopani su brojni tuneli – koje Hamas koristi za švercovanje oružja i ljudi. Tuneli su glavna meta Izraelaca, ne samo sada u ovim okršajima. U ponedeljak je izraelska vojska saopštila da je pogodila 15 kilometara sistema podzemnih tunela u severnoj Gazi. 

Izrael lopticu prebacuje na teroriste iz Hamasa: uvek je sve u njihovim rukama. Kada oni ispaljuju rakete, sledi odgovor i uvek će reći da je sudbina stanovnika Gaze u rukama njihovih vođa. A sada je za nedelju dana iz Gaze, prema izveštajima medija, ispaljeno raketa koliko 2014. godine za sedam nedelja koliko su trajali sukobi.

Pre nepune tri godine, neposredno posle jedne od izraelskih akcija rušenja tih tunela, komandant Karem Šalom prelaza Ami Šaked objašnjavao mi je kako se kontroliše protok kamiona sa robom – prolaze kroz sistem za detekciju eksploziva, uvoze se u betonski ograđeni prostor gde Izraelci istovaruju robu i povlače se nazad. Tek kada bude sve čisto, pušta se kamion sa palestinske stane da pokupi robu. Nema nikakvog ljudskog kontakta.

Betonski zidovi se nisu, laički skroz, učinili toliko visokim. A šta ako doleti neka raketa? Ami Šaked je hladnokrvno rekao: cilj nije da ih sprečim da me ubiju, nego da me kidnapuju. Ako me ubiju, moja deca će biti tužna nedelju dana, žena dve nedelje, majka 40 dana i posle se život nastavlja. Ako me kidnapuju, onda će država da ima problem godinama…

***

Povod za sukobe jula 2014. godine koji su doveli do upada izraelske vojske na teritoriju Gaze bio je upravo kidnapovanje trojice izraelskih tinejdžera koji su stopirali na jednom putu na Zapadnoj obali. Manje od mesec dana od vesti da su kidnapovani došlo je do jednog od najsmrtonosnijih sukoba koji je ostavio više od dve hiljade mrtvih u Gazi i 67 vojnika i šest civila u Izraelu. U pozadini sukoba je bio i proces pomirenja Hamasa i Fataha, i proglašenja vlade palestinskog jedinstva u junu 2014. godine. Vlada je nominalno imala nezavisne ministre koji ne pripadaju ni Fatahu ni Hamasu. Nije dugo trajala (lider Fataha Mahmud Abas je obrazložio prestanak rada vlade nemogućnošću da funkcioniše u Gazi), ali je sam pokušaj pomirenja dveju palestinskih frakcija poprilično zapalio Izrael koji je odbio bilo kakvu mogućnost dogovora sa vladom u kojoj je Hamas – jer Hamas ne priznaje pravo na postojanje države Izrael. 

Palestinci funkcionišu sa dve paralelne vlade – Hamasova u Gazi i Fatahova na Zapadnoj obali. Razlika je u tome što je Zapadna obala većim delom pod vojnom kontrolom Izraela, dok su neke zone pod civilnom upravom Palestinaca. U Gazi je izraelska politika potpuno drugačija. Kada se 2006. Izrael povukao iz Gaze, raseljena su sva izraelska naselja, otkopani su i grobovi i preseljeni u Izrael, i podignuta je ograda.

***

Ovog puta povod za sukobe je još složeniji. 

Sve je počelo 27 dana pre nego što je prva raketa ispaljena iz Gaze, kada su izraelski policajci upali u džamiju Al Aksa u Jerusalimu, koja važi za treće najvažnije svetilište za muslimane. Uleteli su, pisao je Njujork tajms, a preneli zapadni mediji, i isekli kablove zvučnika na minaretu. Ušli su u Al Aksu prvog dana meseca Ramazana, ako pitate Palestince. Bio je to 13. april, Dan sećanja ako pitate Izraelce, dan kada se odaje počast svima koji su poginuli za odbranu zemlje. 

Predsednik Ruven Rivlin je držao govor kod Zida plača, ispod Kupole na steni i Al Akse. Izraelski zvaničnici, izgleda, nisu želeli da na ovaj sveti dan govor bude prekidan zvucima sa minareta.

Ovom incidentu nije pridavan veliki značaj. Imami iz džamije su potvrdili da se to dogodilo, izraelska policija je odbila da komentariše, a širom zemlje su krenuli da se šire nemiri, posebno u mestima gde živi izmešano stanovništvo. U ovom komplikovanom bliskoistočnom statusu kvo, Al Aksa je inače pod civilnom kontrolom Jordana – i po mirovnom sporazumu Jordana i Izraela, koji su pod patronatom Bila Klintona 1994. potpisali Jicak Rabin i kralj Husein, Izrael se obavezao da istorijsku ulogu Jordana u Al Aksi uzme u obzir kada se bude postiglo rešenje za Zapadnu obalu i Jerusalim. Ali, i bez međunarodnih ugovora pitanje Al Akse je dovoljno zapaljivo. 

U dizanju tenzija je značajnu ulogu imalo i iseljavanje nekoliko palestinskih porodica iz Istočnog Jerusalima. Protesti su doveli do sukoba policije i palestinskih demonstranata.

Kako je to rekao Abraham Burg, nekadašnji predsednik Kneseta, „obogaćeni uranijum je bio na punjenju, bio je potreban samo okidač. A okidač je bila Al Aksa“.

Još jedna stvar je iznervirala Palestince. Policija je zabranila pristup Damaskoj kapiji, na ulazu u Stari grad u Jerusalimu, gde se mladi Palestinci okupljaju u večerima tokom Ramazana. Zabrana je uvedena kako bi se sprečilo okupljanje u većim brojevima i sprečio rizik od nasilja. Ali to je dovelo do protesta. 

Izraelska vlast jeste spustila loptu. Kada je reč o slučaju izbacivanja palestinskih porodica, to je inače slučaj o kom odlučuje Vrhovni sud, saslušanje je odloženo. I zabranjen je Izraelcima ulaz u Al Aksu.

Međutim, Palestinci su počeli da skupljaju kamenice oko Al Akse i pripremaju se za sukob sa policijom. I policija je intervenisala. Rakete iz Gaze su uskoro poletele…

U pozadini sukoba se ovog puta nalaze izbori. Jedni koji su održani u Izraelu, i jedni koji nisu održani u Palestini.

Palestina od 2006. godine nije imala izbore. Ove godine su baš za maj bili planirani prvi posle deceniju i po, ali do njih nije došlo. Iako se oni stalno najavljuju, uvek se nešto ispreči. Ovog puta logika za održavanje izbora navodila je umereniji Fatah koji vlada Zapadnom obalom, da je tokom godina izolacije Gaze među palestinskim stanovništvom ekonomija prevladala na listi prioritetnih pitanja u odnosu na rat i politiku, i da bi eventualno Fatah mogao da osvoji više palestinskih glasova od Hamasa. 

 Majski izbori nisu održani, formalno je Abas, lider Fataha i civilne uprave na Zapadnoj obali, to obrazložio odbijanjem Izraela da dozvoli glasanje u Istočnom Jerusalimu. Hamas je iskoristio tenzije oko Al Akse da preokrene priču i vrati je na viševekovne probleme. Na protestima po palestinskim naseljima na Zapadnoj obali mogli su da se čuju povici da je Abas izdajnik i saradnik cionista.

Istovremeno, Izrael se nalazi u političkoj krizi. Benjamin Netanjahu je premijer više od decenije, nalazi se pod pritiskom optužbi za korupciju, a na izborima održanim 23. marta ove godine njegov Likud je osvojio sedam poslaničkih mesta u Knesetu manje nego što je imao na prošlim (24 odsto). Opozicija, međutim, nije osvojila dovoljno da bi formirala vladu, a ni Likud nema dovoljno glasova. Početkom ovog meseca su opozicioni lideri Jair Lapid (centristički Yesh Atid, 14 odsto) i Naftali Benet (desničarska koalicija Yamina, šest odsto) bili blizu da sa ostalim manjim strankama iz opozicije formiraju većinu, ali su im za to bili potrebni i glasovi Ujedinjene arapske liste koja je osvojila četiri mesta u Knesetu. Ova arapska lista je zamrznula pregovore o formiranju vlade zbog izbijanja nereda i sukoba u Gazi.

Kako su se zahuktali sukobi, Benetova Yamina je takođe odustala od pregovora sa Jairom Lapidom i otpočela pregovore sa Netanjahuovim Likudom.

Navodno je, kako su pisali mediji na osnovu izvora iz njegovog okruženja, Benet rekao da „imajući u vidu stanje u mešovitim gradovima u Izraelu, nova vlast ne bi mogla da se izbori sa situacijom“.

Netanjahu je i dalje premijer, ali je formalno na čelu odlazeće vlade. Pošto je njemu istekao rok da formira vladu, predsednik je Lapidu dao mandat da je formira i taj rok ima do 2. juna. 

Budući da je situacija izmenjena, sve su manje šanse da će u tome uspeti, iako je on rekao da je „Benet pogrešio“ i da će „on prevrnuti svaki kamen u Izraelu ne bi li formirao vladu“.

„Netanjahu je uvek uspevao da se okoristi u okolnostima nesigurnosti, haosa i kriza“, rekao je Mičel Barak, istraživač javnog mnjenja u Izraelu, direktor agencije Keevoon Global Research, a koji je devedesetih radio kao savetnik Benjamina Netanjahua. „On suštinski ide od krize do krize.“

Tako je politički vakuum koji je nastao u Palestini dao šansu Hamasu da igru vrati tamo gde se on najbolje snalazi – u ratnom stanju, a politički vakuum u Izraelu dao šansu Netanjahuu da politički preživi još jednom. 

Ratni sukobi u Gazi su – kao i uvek – deo i šire globalne političke igre koja se odvija na Bliskom istoku.

Gaza nije prvo mesto gde Izrael gleda kada je pitanje odakle dolazi najveća pretnja. Nisu to ni Hezbolah i Liban odakle su, kako stoje stvari, i ovog puta doletele rakete kao podrška Hamasu. Najveća pretnja je u Iranu. Libanski Hezbolah ima podršku Irana u finansiranju i naoružavanju, a prethodnih godina je Hamas služio kao „proksi server“ Hezbolaha, od kojih Hamas, koliko je to moguće kroz prilično neporoznu izraelsku granicu – dobijao oružje, ali je izraelske bezbednjake najviše plašilo to što su od Hezbolaha dobijali takozvani „know how“ u terorističkom delovanju. Vojnici Hamasa su obučavani čak i kako da od vodovodnih cevi prave oružje kroz koje će ispaljivati rakete. To se u Izraelu tumači kao iranska taktika „rata na više frontova“ protiv Izraela. Sukobi u Gazi su potencijalno veća pretnja ako se Hezbolah otvoreno aktivira, jer bi to značilo da je „Iran krenuo u otvoreni rat“. 

Sukobi u Gazi su aktivirali i trećeg velikog igrača u regionu – Tursku koja je otvoreno stala na stranu Hamasa.

Izrael se generalno dobro snalazi u multipolarnom svetu. Iako je Iran definisan kao „neprijatelj broj jedan“, to im ne smeta da održavaju dobre odnose sa silama u kojima Iran nalazi zaleđinu, poput Rusije i Kine. Rusija je značajan faktor u Izraelu ne samo zbog geostrateških pitanja već i zbog velikog broja stanovnika koji dolaze iz Rusije ili drugih delova Sovjetskog Saveza (po nekim procenama skoro 20 odsto), koji većinom jesu Jevreji, ali su mnogi kulturološki vezani i dalje za Rusiju. Kina je ubrzano postala jedan od najznačajnijih privrednih partnera Izraela, treća zemlja po robnoj razmeni.

S druge strane, paralelno se odvija proces približavanja Izraela arapskom svetu. Pre svega sa Saudijskom Arabijom – po principu neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj – koja je u svom ratu sa Iranom za dominaciju u muslimanskom svetu. To približavanje se formalno odvija preko drugih zalivskih država, poput Bahreina, jer je za muslimane na Bliskom istoku saradnja sa Izraelom problematična tema. Te normalizacije odnosa koje rasterećuju položaj Izraela u okruženju nisu samo proizvod egzibicija Donalda Trampa i njegovog zeta, već posledica bliskoistočne dinamike poslednjih godina, koju doduše Donald Tramp aktivnom proizraelskom politikom jeste pogurao.

Nedavno preminuli slikar Miloš Šobajić u svojim memoarima je zapisao kako je njegov otac Vojo, inače ambasador SFRJ u Izraelu 1967. godine kada je izbio Šestodnevni rat – a Izrael zaratio gotovo sa svim susedima, uključujući Iran koji je pomagao arapske saveznike i Liban koji je pomagao Siriji, Jordanu i Egiptu iz vazduha – dobio iz Beograda depešu da rat počinje i da hitno „obezbedi evakuaciju osoblja ambasade, kao i svih Jugoslovena iz Izraela, jer će arapski napad biti razarajući“. 

Stariji Šobajić je odgovorio da takav telegram treba poslati našim ambasadama u Kairu i Damasku, jer realna opasnost preti tim državama, a nikako Izraelu. Prema Šobajiću, to suprotstavljanje zaslepljenoj politici veličanja nesvrstanih koja je dovela do pogrešnih procena – jer kako braća nesvrstani toliko brojniji da se olupaju u sudaru sa malim susedom – njegovog oca je koštalo stavljanja na led.

A nije to svakako bio prvi put da se ovde, a i generalno u svetu, ne shvata šta se dešava na Bliskom istoku. Nije, svakako, ni poslednji.