Počelo je rečenicom „Iskustvo nam je palanačko“ za mikrofonom Trećeg programa Radio Beograda, tog nevarljivog leta 1969. godine, kada je Beograd bio u istorijskom limbu između studentskih demonstracija i pada liberala; Radomir Konstantinović je 4. avgusta u 21.21 počeo čitanje prvog dela svog novog teksta pod naslovom „Filosofija palanke“. Čitanje tog prvog dela teksta trajalo je tačno 30 minuta te večeri, a rasprave o knjizi koja će iz tih „čitanja“ nastati traju i danas – 50 godina kasnije…
„Filosofija palanke“, pročitana pa potom objavljena pre ravno pola veka, postavljena je kao prva na liniji fronta između Prve i Druge Srbije, kao ugaoni kamen koji služi za svrstavanje; odnos prema toj knjizi dovoljan je za prepoznavanje pripadnosti jednoj ili drugoj strani. Suštinski, bez dubljeg ulaženja u sadržaj ove knjige, nije moguće razumeti tu duboku podelu u srpskom društvu. Ali jesmo li danas spremni na to?
Latinka Perović: Konstantinović je predvideo i ono što će se događati na kraju veka i što nam se i danas događa
Koje su bile najveće zamerke „Filosofiji palanke“ tada, a koje su danas
Šta je „otac Druge Srbije“ pisao o Dobrici Ćosiću, a šta o Vojislavu Koštunici
Kakva je uloga Mihaila Konstantinovića, Radomirovog oca, uglednog pravnika i privatnog učitelja kralja Petra Drugog
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 5. SEPTEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
Azazel Pazuzu
Ništa nije rascepljeno što već nije jedva dočekalo da bude rasepljeno, i što nije trebalo da bude rascepljeno. Ono što je loše je to što (još) nije bilo konačnog obračuna te "dve srbije" , i posle njega, palanačka, bosanska, divljačka i kozojebska srbija mrš u pičku materinu u beogradski pašaluk pa tamo neka jede govna i neka se opire mrskoj civilizaciji do kraja vremena, a normalna Srbija tamo gde je tradicionalno duže bila integrisana u urbanu civilizaciju - na sever i jug od beogradskog pašaluka, sa ostalim normalnim ljudima koji više neće da budu divljaci, nego hoće da se integrišu u civilizaciju, u kojoj su u stvari i bili, dok nisu iz šuma izašli prvosrbijanski kozojebi. To su istorijske činjenice. Za vreme Otomanske imperije samo na jugu, Niš, Pirot, Vranje itd, samo su tu Srbi bili integrisani u urbani život. Živeli su u gradovima ravnopravno sa ostalim stanovništvom, bavili se građanskim zanimanjima, bili su kalfe, zanatlije, trgovci, ugostitelji itd. Na severu srbi u gradove dolaze tek sa Karađorđem, a do tada su živeli u šumama, i tamo gajili svinje i jebali koze. Uostalom, šta bi im falilo? Ta palanačka i divljačka srbija i tako gravitira prema beogradu. Svi zlotvori te teritorije su u beogradu. Ni jedan od prvosrbijanskih zlotovora nema bazu negde na jugu. Sve prvosrbijanske nacističke ideje o krvi i tlu i sva zla koja su se dešavala na toj teritoriji od raspada Jugoslavije doalze iz beograda. Svi bosanci su u beogradu. Zlo nije dolazilo iz Vranja i Niša, uvek i samo iz beograda. Onda se rešenje samo kaže. Da se ne ljubimo.