Danas se obeležava 90 godina od atentata na jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju.
Tim povodom, Nedeljnik vas podseća na intervju koji je za naš list dao Vuk Drašković, u trenucima kada je pripremao izlazak svog romana u Aleksandru, a u kome je otkriveno mnogo dotad nepoznatih detalja iz kraljevog života.
O tome da li su poslednje reči kralja Aleksandra zaista bile „čuvajte mi Jugoslaviju“, o tome kakvo bi, da je kralj samo doživeo 1941. godinu, mesto Jugoslavija imala u Drugom svetskom ratu, o susretu sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, i još o mnogo tome.
Između ostalog, i tome da li je kralj Aleksandra predosećao da će biti ubijen…
Evo šta je na tu temu za Nedeljnik ispričao Vuk Drašković.
***
Jeste. I uopšte prema svom životu je bio vrlo neodgovoran. Nekoliko puta se trovao nikotinom. Pušio je po 120 i više cigareta dnevno. Odbio je da na palubi razarača „Dubrovnik“, na prilazu Marselju, obuče „čeličnu košulju“, kako se pancir tada zvao. Iako se njegov ordonans Zečević zakleo kraljici Mariji da će ga prisiliti da obuče tu „čeličnu košulju“. Rekao je: „Zeko, kako te nije sramota? Zar ja da se plašim šačice razbojnika?“
Kad se „Dubrovnik“ primakao marseljskoj luci, maršal dvora general Aleksandar Dimitrijević, koji je ranije otputovao u Pariz i u Marselj, raportirao mu je: „Vaše veličanstvo, sve je bezbedno.“
Iznenada na palubu uspeva da se probije Svetislav Lazarević, tada generalni konzul u Marselju, i raportira: „Vaše veličanstvo, Vladeta Milićević traži da se ne iskrcate, produžite prema Tulonu, ustaški teroristi su u Marselju.“
Aleksandar je odgovorio: „Sada je kasno za sve, moram poštovati protokol.“
Proučavajući sve te dokumente, naročito iz predratne štampe, bio sam često i ogorčen na Aleksandra.
Vladeta Milićević je bio čudo od operativca. On je Aleksandru jednom prilikom raportirao da ima tačno spisak ustaških terorista u logoru Janka Pusta i još jednom logoru pored njega. Da je našao jednu ženu koja sve cinkari i radi za našu službu, pa i da Pavelić povremeno tamo dolazi. I onda je napravio neoprostivu grešku jer nije poznavao Aleksandra. Rekao je: „Tražim dozvolu da ilegalno sa našim agentima upadnemo i da ih sve likvidiramo.“ Aleksandar ga je odbio, nije hteo da država bude terorista da bi likvidirala teroriste.
Kasnije, kad je na njega pokušan atentat u Zagrebu 1933, rekao mu je: „Milićeviću, da si uradio ono što si od mene tražio da ti dozvolim, ne bih te kažnjavao.“
On je, inače, bio ogorčen na Sterijine rodoljupce po Srbiji, ali i na Beograd. Bio je ogorčen zbog činjenice da još 1920. godine kada su se održavali lokalni izbori i izbori za ustavotvornu skupštinu, u Beogradu i Crnoj Gori najviše glasova osvajaju komunisti. On to nije mogao da preboli.
Između ostalog, bežeći od tog slavskog, ogovaračkog, apisovskog Beograda, odlazi daleko na Dedinje da tamo pravi dvor. I govorio je: „Ne osećam se dobro ovde. Mnogo mi je prijatnije u Zagrebu, a pogotovo na Bledu.“
O njemu bi se mogli pisati tomovi. On je izuzetna i neponovljiva ličnost. Istorija sudi po velikim zanosima i rezultatima. Hajde da vidimo ko je u srpskoj istoriji sve ovo bio ili da je išta slično uradio. Nema ga. Mislim da je Aleksandar najveća ličnost u istoriji Srba.
Tagovi
