Većina odraslih ne može da se seti nijednog događaja pre svog trećeg rođendana, a glavni krivac je interesantan fenomen koji se naziva dečija amnezija, prenosi N1.
Stručnjaci smatraju da bi trebalo da se fokusirate na stvaranje uspomena sa svojom decom, bez obzira što ćete ih se samo vi sećati.
Da li ste se ikada zapitali zašto se vaše dete ne seća svojih prvih koraka ili proslave svog drugog rođendana? Za to je kriv fenomen koji se naziva infantilna amnezija, odnosno prirodan i postepeni gubitak sećanja na prvih nekoliko godina života.
Psiholozi veruju da dečija amnezija predstavlja normalan deo razvoja mozga i da se sećanja o kojima se ne govori često, vremenom gube.
Kada pričamo o pamćenju, obično mislimo na sposobnost prisećanja na određena životna iskustava. Poznata i kao epizodna sećanja, uključuju hipotalamus, deo mozga koji se nalazi u temporalnom režnju, koji nam nije potpuno razvijen kada se rodimo.
„Hipotalamus bi trebao da bude potpuno razvijen u četvrtoj godini života. To je obično period kada deca počinju da se sećaju određenih stvari. Kako dete raste, tako njegova sećanja postaju stabilnija“, istakla je Rejčel Elvard, stručnjak za kognitivnu neuronauku sećanja.
„Postoji još jedan razlog za amneziju u detinjstvu“, kaže Sali Godar Blajd, direktorka Instituta za neurofiziološku psihologiju i dodaje da u tom periodu nemamo razvijenu sposobnost govora o stvarima koje su se dogodile, misleći na period pre nego što smo naučili tečno da pričamo.
Verbalni jezik postaje dovoljno tečan tek kada dete napuni tri godine.
Kada počinjemo da pamtimo svoja sećanja?
Za većinu odraslih osoba njihovo najranije epizodno pamćenje je iz treće godine života.
Malo njih se seća događaja koji su se dogodili pre tog perioda. Ipak, stručnjaci veruju da sećanja iz ranog detinjstva počinju naglo da nestaju kada dete napuni 7 godina.
Smatra se da svesno pamćenje počinje da se razvija od treće godine, ali pre toga, postoji senzorsko-emocionalno iskustvo koje se može oživeti kasnije u životu, kada se dogode slični događaji i pojave se senzorni okidači.
Odličan primer senzorskog sećanja može biti određeni miris, koji mnogo godina kasnije, može stvoriti sliku ili osećaj prisutnosti naše majke.
Blajd predlaže da pomognete svojoj deci da pristupe svojim ranim sećanjima. To možete postići tako što ćete razgovarati sa njima o stvarima koje su se dogodile ili im možete pokazati porodične fotografije.
Mala deca imaju razvijene druge oblike pamćenja koji ne uključuju hipotalamus, a igraju značajnu ulogu u dečjem razvoju od trenutka kada se dete rodi.
„Sećanje je uključeno u učenje veština poput sedenja ili držanja kašike. Novorođenčad u prvoj godini svog života nauče mnogo toga i mogu da se sete svojih veština“, smatra doktorka Elvard.
Tagovi
