Seka Sablić nije bila samo vrhunski izvođač radova velikih srpskih i jugoslovenskih umetničkih imena već i neizostavni deo svih filmova, predstava i serija. U pozorištu ona je radila sa najznačajnijim autorima od Mire Trailović, preko Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, do Biljane Srbljanović. Sada prvi put priča Branku Rosiću o ljudima sa kojima je sarađivala i o svojoj prošlosti.
Prisećajući se perioda kada je završavala Fakultet dramskih umetnosti šezdesetih godina kao najbolji student, na pitanje kako je izgledao njen tadašnji život i šta ju je zanimalo, kaže:
„Ja sam toliko bila okrenuta ozbiljnosti, nekom duhovnom usavršavanju, toliko upijala, što sam posle celog života koristila u svom poslu, tako da je rokenrol mene mimoišao, pa i studentske demonstracije, iako sam ja celog života u pobuni, ali nisam ih primetila i nisu me se ticale.“
Danas kaže da je veoma politički angažovana ali da nema dara za javna istupanja.
Nekada ste išli na mesec dana u Njujork da biste oživeli, gde se danas „oživljavate„? I šta vas „ubija“ u Srbiji?
Ili se bunim, ili se povlačim u miran život. Volim more, jezero na Adi, prirodu, svoj posao naravno. U Srbiji me ubija nemoć i sad sam već sigurna da je za mene kasno i da neću videti jednu mirnu i stabilnu Srbiju, gde neće biti ovakve podele naroda, društvo bez straha od rata, od budućnosti i egzistencije. Društvo gde su ljudi zaštićeni zakonom, gde će najzad nestati reči patriota, izdajnik. Društvo koje će najzad zaustaviti pad.
INTERVJU ČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA (NA DUPLO VEĆEM BROJU STRANA), KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 25. APRILA.
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
*Napomena: Naredni broj Nedeljnika izlazi 9. maja
Tagovi
