Uz sve životne lomove, nepriznavanje njenog rada u Srbiji, tešku bolest, rastrzanost između oca i majke, kobnih muškaraca, dve domovine, trošenje talenta zarad preživljavanja, uspeće da za samo 36 godina, koliko je izdržala da poživi, ostavi iza sebe mnogo trčeći ispred svog vremena. Srbija će uvek kaskati za njom, pa će je otkriti skoro deceniju posle njene smrti…

„Bila je visoka, izraženog nosa, ovalnog lica i prelepih zagasitocrnih očiju, pomalo iskošenih. Kao da je oko sebe širila posebnu svetlost koja ju je izdvajala od drugih žena. Sećam se jednog prizora iz Muzeja savremene umetnosti u Njujorku. Gospođe koje su bile među zvanicama trebalo je da stanu ispod onih izloženih slika koje su ih predstavljale. Bile su tu najlepše žene koje su tada živele u Americi, glumice, mannequins, princeze i vojvotkinje evropske aristokratije u izgnanstvu, puno nakita i izuzetna elegancija. Milena je zakasnila i probijala se između zvanica. Na sebi je imala crnu haljinu, bez nakita, gotovo da ga više nije ni imala, na glavi jedan od onih malih šešira koje je sama pravila… kao da je sad gledam, visoka, uspravne glave… sve oči su bile uperene u nju, čak i kasnije, kada se pridružila ostalima.“

To je Milena Pavlović Barili, slikarka i pesnikinja, prema Đankarlu Menotiju, njenom “bliskom” prijatelju, čoveku koji ju je jako dobro poznavao, kojem će poveriti svoju poslednju sliku “Monahinja” i najveću tajnu pred smrt, a koju će on godinama kasnije ispričati i pojačati sumnju u zvaničnu verziju kako je umrla – da je najtalentovaniju srpsku slikarku izdalo srce.

NAPOMENA: OVA CENA VAŽI SAMO ZA TERITORIJU SRBIJE