Zasada preovlađujuća „škola mišljenja“ od SAD do EU zagovara dve taktike – „general escape clause“ i „kiša para“.
Prva je „klauzula o begu“ koji omogućava izbegavanje vraćanja dugova (odlaganje plaćanja poreza i otplate kredita), druga je prosipanje koliko god je potrebno novca za očuvanje ekonomske aktivnosti (povećanje likvidnosti, državne subvencije, u suštini popuštanje svih kočnica monetarne i fiskalne politike).
Za razliku od ekonomske krize iz 2008. godine kad su neodgovorni bankarski mešetari spržili bilione dolara i ostavili privredu na cedilu, sada države i centralne banke nude bilione dolara/evra za imunizaciju privreda „zaraženih“ koronavirusom i zaustavljanje talasa bankrota nezamislivih razmera.
Već odomaćeni princip „ruka ruku mije“ s novim ogromnim državnim davanjima još više bi osiromašio stanovništvo, a s druge strane omogućio biznismenima-ljubimcima vladajuće partije da uvećaju svoje poslovne imperije.
Na tu pojavu ukazuje i Fiskalni savet upirući prstom u lobi grupe koje se u ovoj situaciji zalažu za trajne poreske privilegije: „To treba u korenu saseći.
Potrebno je i opravdano spasavati samo one poslove i preduzeća koja su privremeno u ozbiljnim problemima, a koja će nakon završetka krize moći održivo da posluju“.
Velika analiza Miše Brkića objavljena je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 2. aprila
Pronađite svoje PDF izdanje i pretplatite se na Nedeljnik na nstore.rs
Tagovi
