Španski magazin „Jot Down“, koji se bavi uglavnom temama iz kulture, a koji izlazi u saradnji sa dnevnim listom „El Pais“, objavio je veliki intervju sa Predragom Mijatovićem, proslavljenim fudbalerom i legendom Reala.
Mijatović je u tom intervjuu opisao celu karijeru, od početaka u Titogradu, preko Budućnosti, Partizana, Valensije, sa osvrtom na ulogu u nacionalnim timovima SFR i SR Jugoslavije, dramatičnim momentima kroz koje je prolazio tokom NATO bombardovanja 1999, podršci za nezavisnosti Crne Gore na referendumu 2006…
„Počeo sam kasno. Nisam voleo da treniram. Zanimljivije mi je bilo da igram na turnirima sa prijateljima tako što bismo imali neke sitne opklade. Išao sam na treninge, odustajao, vraćao se… Kada sam imao 12 godina, trener je došao kod mog oca i rekao mu da ću da budem veliki igrač, da imam izuzetan talenat. Zvučalo je kao bajka. Voleo sam fudbal, ali nisam želeo da budem fudbaler. Ipak, obećao sam ocu da ću trenirati, a u Crnoj Gori kad obećaš nešto ocu – ili održiš, ili si praktično mrtav za njega.
Ali, moja karijera je bila čudna. Treniram, ali kada dođe leto, idem na more. Nisam igrao za reprezentaciju Jugoslavije do U20 selekcije i prvenstva sveta 1987, a tada sam već imao profesionalni ugovor“, rekao je Mijatović.
Mijatović je podsetio na poziv u tu omladinsku reprezentaciju SFR Jugoslavije pred SP u Čileu 1987.
„Bio sam novi u toj grupi i tako sam se ponašao. Prvih nekoliko sedmica nisam imao važnu ulogu, a kasnije sam postao starter i davao golove. Osvajanje svetske titule nas je sve lansiralo, tada je počelo moje prijateljstvo sa Šukerom i Bobanom… Bili smo heroji u zemlji…“.
Posle Čilea je postao zvezda, želeli su ga svi. Imao je predugovor sa Hajdukom, a otišao je u Partizan, ali to je stara priča.
Ali ono što je uradio u Real Madridu, nedovoljno je puta prepričano – gol za titulu prvaka Evrope posle 32 godine. A onda bombardovanje…
„Bio sam na pripremama nacionalnog tima, morali smo da napustimo pripreme i odemo iz zemlje, jer će biti bombardovanje. Otišao sam preko Budimpešte i na putu ka granici vido kako padaju bombe. Bio je to šok. Nisam mogao da verujem. To me je potpuno raznelo. Vratio sam se u Španiju, prvenstvo je bilo u toku, ali moje misli su bile u Jugoslaviji. Razgovarao sam celi dan telefonom sa ljudima u mojoj zemlji. Međutim, morao sam da igram, to je bio moj posao. Trener je bio Tošak i pokazao je da me razume. Međutim, kada sam mu jednom tražio dozvolu da ne igram, on mi je dao, ali je zatim rekao da sam odbio da izađem na teren. Nisam bio u stanju da igram, nisam mogao da se skoncentrišem“.
Podržali ste nezavisnost Crne Gore, a prethodno ste, nekoliko godina ranije, bili ispred ambasade SAD u Madridu i prostestovali ogrnuti u zastavu Jugoslavije – prenose Vijesti jedno od pitanja iz intervjua.
„Podržao sam predsednika Crne Gore, jer je on moj prijatelj. Znamo se 30 godina. Nije bilo moguće da dođe do problema, bio je to referendum. To nisam uradio zbog politike, već zbog prijateljstva. Sada svaka zemlja ima svoj put i to je to“.
Tagovi
