Ramon Mendoza, nekadašnji predsednik Real Madrida, u školi nije čitao bajku „Ero s onoga svijeta“. I zato je dozvolio sebi da ga ponesu sporadični zvižduci najprecenjenijeg fudbalskog pozorišta na svetu. Rekao je da mu Tenerife izgleda bolje od Los Blankosa i nije vredelo ni sedam bodova prednosti, ni jesenja titula, bila je važna forma, dokaz da u kraljevskom klubu često ne znaju ništa o suštini.
Radomir Antić je dobio otkaz, pokupio svoje beleške, arhivu, ugasio televizore u svojoj kancelariji, na kojima je voleo da gleda više utakmica u isto vreme, i otišao zauvek sa Santjago Bernabeua, znajući samo jednu stvar – da će se vratiti.
Sin bosanskog partizana, odrastao u gradu koji je od lepinje i inata napravio umetnost, oduvek je bio prvi među mudrima. Oni koji su ga gledali na užičkim pločnicima tvrde da nikada nije bio najveći dribler i nikada nije bio najveći mesar i laktaroš. Uvek je bio baš ono što je tada trebalo, u pravo vreme, na pravom mestu. Takav je nosio crno-beli dres, na pruge, punih osam godina. Ne postoji gori trenutak da stekneš poverenje Partizanove publike – od dečaka do šinjela – nego kada naslediš „bebe“ i otelotvorenje mančesterskog sna u Beogradu, da fudbal za muškarce igraju dečaci…
Nadmudrio je naše strahove i slabosti, bio pametniji od naše gluposti i predvideo ono što ni sami o sebi nismo znali. Došao je u reprezentaciju kojoj niko nije verovao, a na Mundijal ga je ispratila srpska trobojka od 50.000 ljudi. On nije bio naš Krojf, ni naslednik Boškova i emisar jugoslovenske pameti i kaprica, nije bio ono što su mu učitavali, bio je samo ono što je sam od sebe želeo – poslednji gospodin srpskog fudbala i njegov poslednji profesor
CEO TEKST O POSLEDNJEM PROFESORU SRPSKOG FUDBALA, ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 9. APRILA
DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO OVDE:
Tagovi
