„Neko zarađuje. Ta obična maska nije koštala 120 dinara. Neko će i iz ovog izaći bogatiji…“: Gorčin Stojanović o koronavirusu, samoizolaciji, nadanjima…

S Gorčinom se srećem redovno duž Ulice Svetozara Markovića, i to u povratku obojice sa posla. On kući ide uzbrdo, a ja nizbrdo. I uvek zastanemo jer imamo hiljadu tema od zajedničkih osamdesetih pa do danas.

Sada smo prvi put pričali u uslovima „društvenog distanciranja“, o stvarima koje ne možemo baciti na distance.

Vi ste iz JDP-a dali sada priliku da ljudi u samoizolaciji odgledaju vrhunske predstave. Imaš li uvid u to kolika je gledanost?

Za prve četiri večeri, „Hadersfild“ je videlo oko petnaest hiljada ljudi. Ne onih koji su ušli i izašli sa YouTube-a, nego onih koji su, kad se sabere, ostali do kraja.

I neka druga pozorišta su to uradila, i filmske distributerske kuće, da li ćemo možda da izađemo bolji iz karantina, makar u pogledu ukusa i navika?

Teško je to predvideti. Ne možemo znati da li su ljudi koji gledaju predstave na YT kanalu, oni koji su ih već videli, pa žele da bar donekle ponove doživljaj – jer pozorište je pre svega doživljaj – ili su to oni koji su želeli, ali nisu mogli da ih vide kad su se davale, ili su oni koji su tu slučajno. Mada, teško da ima ovih potonjih, potrebno je da imate informaciju o prikazivanju da biste znali gde i kako to da učinite. Ovo me navodi na pomisao da je to, ipak, ona redovna pozorišna publika. A nadati se da ima i onih koji su odlučili da u karantinu urade ono što nikad nisu – i odgledaju predstavu. Ali ne postoji idealan medij za pozorište, osim samog pozorišta, osim neposrednog bivanja u gledalištu. Uostalom, pozorište nije medij, nego umetnost živog čoveka. Zato je veličanstveno. I večno.

Teško je onima koji prazninu života zatrpavaju neprestanim kretanjem i stupanjem u površnu komunikaciju. Njima „društveno distanciranje“ zbilja jest robija. A ja to ceo život upražnjavam jer ne dam da mi slučajne budale kroje dane, ispričao je reditelj za Nedeljnik

Danas ima mnogo nepoznanica, pored straha od bolesti postoji i strah kakav će nas svet sačekati na kraju svega kada izađemo iz karantina i iz vanrednog uđemo u redovno stanje. Mnogi se plaše da će ih sačekati gubitak posla, siromaštvo?

Sve uprave, sve administracije na svetu pokušavaju da kradu. Samo što one nisu vlast. Vlast je u našim rukama, oni su administracija, organizatori, subaše, oni koje smo, birajući ih, ovlastili – otud ta reč, uostalom, da u naše ime upravljaju ne našim životima, nego našim međusobnim odnosima, a prema regulama koje smo, opet mi, kroz naše predstavnike, doneli. Prethodnici su svojim sitnijim i krupnijim uzurpacijama, stvaranjem koruptivnih mehanizama i dezavuisanjem kontrolnih institucija to omogućili. Prethodnici su imali izvesno znanje, ali su ga koristili u istu svrhu, koruptivnu. A sad smo dobili neuke. Što je bilo dezavuisano, sad je devastirano. Što je bilo načeto, sad je srušeno. Normalno da građanin ne veruje, on bi da se povinuje logici, a ne da bude poslušan. Ako ga tretiraš kao huligana, on će to i postati.

Dakle, da, čeka nas siromaštvo, ponovo. A siromaštvo je beda. Pre neki dan, morao sam u nabavku, a ja poštujem karantin i više nego drugi, naprosto ne izlazim, od zaštite sam imao rukavice, na koje sam slučajno nabasao, i neku priručnu masku, pa se zaustavim kraj neke male apoteke i oni, začudo, imaju maske. Kupim, krenem dalje, zamiriše mi burek u susednoj pekari, rano je jutro, miris bureka je kao miris neke normalnosti, uđem i pitam jesam li dobro stavio masku, one gospođe za pultom kažu da nisam, objasne mi i pitaju me gde sam našao – jer njima, dakako, treba silan broj na dnevnoj bazi. Kažem, tu, u susedstvu. Trči, Ljiljo, kaže jedna, i samo usput upita pošto su. Sto dvadeset dinara komad, kažem. I Ljilja se vrati. Nema para za onoliko koliko joj ih je potrebno.

Neko, dakle, zarađuje. Jer ta obična maska ne može koštati i nije koštala sto dvadeset dinara. Neko će, dakle, i iz ovog izići bogatiji. A ti pričaš s pedesetčetvorogodišnjim podstanarom koji nema problem sa siromaštvom, jer nikad nije bio bogat, osim onim što ovih dana slaže sa svojom ženom, a to su knjige i muzika, i koji radi više poslova, ne da bi preživeo, nego da bi živeo onim životom koji on smatra normalnim. Teško je pecarošu, ako mu je to hobi, bekstvo od svakodnevice. Ne znam kako skobalj sad radi i je li mu vreme, ali mi je žao svakog ko ne može do reke, da zabaci. A ja uronim u Homera i eno me s Odisejom kod Nausikaje. Dobra riba Nausikaja. I još jedna privilegija – uzak krug životnih prijatelja s kojima se može uzbudljivo i sadržajno komunicirati. Teško je onima koji prazninu života zatrpavaju neprestanim kretanjem i stupanjem u površnu komunikaciju. Njima „soušl distansing“ zbilja jest robija. A ja ceo život upražnjavam „soušl distansing“! Ne dam da mi slučajne budale kroje dane.

Pisao si dosta o fudbalu. Sada se u doba ove pandemije pitamo šta se može promeniti u fudbalu ili se neće promeniti?

Igra se neće promeniti. Mene u fudbalu samo igra zanima, sve ostalo su drugorazredne stvari. Eno Ronaldinja u zatvoru u Paragvaju. Molili ga da ne daje i ne namešta golove. I bilo 11:2 za njegovu ekipu. Sećam se jedne reportaže, igrana je neka utakmica u FSS, neki veterani, na maliće. Ne mogu se setiti svih, ali znam da su na jednoj strani igrali Radmilo Mihailović i Piksi. Šta je Piksi radio, majku ti božiju! Iz fazona – „radio sam ja neke stvari pre Ronaldinja“. To je možda najlepše parče srpskog fudbala koji sam ja video poslednjih dvadeset godina. Otkako Piksi ne igra aktivno. To mene loži, a ne kinta. Jer niko ne vredi stotine miliona bilo čega zato što pika ili udara lopticu. To je samo obilata nadoknada za tužnu činjenicu da si roba, a ne čovek, da si zvezda, a ne fudbaler. E, ali ako jesi pre svega fudbaler, kao Nasmejani, kao Piksi – onda imaš sve. U zatvoru u Paragvaju ili u zatvoru svoje vile u Barseloni.

Mi nismo Amerika, prva zemlja demokratije, izgrađena na ideji o vlasti naroda, zemlja koja svoje institucije gaji, pa kad za..ru, a prečesto za..ru u istoriji, onda se preispituju, ali kad dođu da brane Evropu, oni je i odbrane, pa onda opet za..ru, pa se opet preispituju, pa kad izaberu bolida za predsednika, oni imaju Kongres da ga iskontroliše…

Negde pre godinu dana si rekao: „Bojim se da mi nemamo više nadu da ćemo živeti u normalnoj zemlji.“

I? Jesam li pogrešio? I pre karantina, jesmo li živeli u normalnoj zemlji? Ja sam služio JNA na onom slavnom aerodromu Željava, kraj Bihaća. Još tada je bilo onih koji su govorili da je JNA istočno krilo NATO-a. I bili su u pravu. Uverio sam se na časovima MPV-a, moralno-političkog vaspitanja vojnika. Neprijatelj nam dolazi iz Avijana i Riminija, kaže starešina. I još kaže – ko kontroliše ovaj aerodrom, kontroliše jugoistok Evrope. Aha, a što smo se onda sakrili ispred Plješevice, a ne iza, i zašto su nam piste tako okrenute, ako nam neprijatelj dolazi sa zapada i zašto se krijemo od ruskih tenkova koji bi pregazili Panoniju, i zašto naši piloti moraju da naprave više manevara da bi ušli u odbrambenu formaciju? Nije tvoje da pitaš, ima ko misli. I videli smo kako je to činio. A taj starešina ima samo jedan zadatak: da motiviše i obuči vojsku za gađanje, da raketom zvekne zrno iz kaćuše. I to mu zaredom ne uspeva. Ali on ipak dobija unapređenje. Pa se oženi i odmah dobije trosoban u Bihaću. I odmah piše za premeštaj u Beograd, a po zakonu mu pripada zamena jedan za jedan. Ja mu prekucavam te molbe i zahteve. A zemlja grca u dugovima. Pa onda taj starešina ustrojava jedinicu kroz sistem doušništva i sitnih privilegija, ponižavanja onih koji ponižavaju one neprivilegovane, negativnu selekciju po principu „poslušan, a ne pametan“, odan, a ne sposoban, zato mu i ne uspeva ono što mu je jedini zadatak.

I tako ja pred kraj svog trinaestomesečnog karantina iz kog sam pušten samo jednom posle devet meseci, džedžim na dežurstvu na prijavnici štaba, kad upada bezbednjak, pukovnik, zaj..an, zatvara vrata, spušta šuber. Je li, kakav je taj-i-taj prema vojsci, kakav je kao oficir? Ja nisam drukara nikad bio, a i ne znam da li me provocira, ćutim. Koliko brojiš? Sitno, idem na redovno i skidam se odmah potom. Dobro, kaže, znam te ja, ti si uređivao one zidne novine, bio si kratko i ćata, pismen si, budući umetnik, laska on meni, nije tu slučajno, napiši mi kad se skineš, ne moraš ni da potpišeš, znaš adresu. I ode. I uzme ovaj bilmez da me nešto zaj..ava, posle, baš na dan skidanja, ja u civilki, mislim se – je.o sam ti kevu, samo da se dokopam pisaće mašine. A onda sednem u autobus, i zaboravim sve i zauvek.

Možemo li mi da zaboravimo? Ili moramo da konačno preuzmemo odgovornost za svoje živote, j…š te manekene vlasti i šta će biti s njima. E, pa sve ti ovo pričam zato što je to ono što mi živimo. Mi nismo Amerika, prva zemlja demokratije, izgrađena na ideji o vlasti naroda, zemlja koja svoje institucije gaji, pa kad za..ru, a prečesto za..ru u istoriji, onda se preispituju, ali kad dođu da brane Evropu, oni je i odbrane, pa onda opet za..ru, pa se opet preispituju, pa kad izaberu bolida za predsednika, oni imaju Kongres da ga iskontroliše, pa kad on odbija da napravi čestit plan – a za tragediju koja im se dešava kriv je po dva osnova: zbog nonšalancije i zbog uništavanja ono malo elemenata socijalne države – naprave ga demokrate u Kongresu, pa to istrguju sa republikancima, pa ti imaš taj, možda istorijski, „nju dil“ od dva biliona dolara, a to je zapravo ništa drugo nego odocnelo socijalno davanje i gorivo za preživljavanje.

Imaš, dakle, institucije civilstva, bez obzira što, eno, stoje u redovima da kupe oružje. Možda im treba još tragedija da se i tu opasulje. Imaš Dilana, i on je, evo, objavio remek-delo, „Murder Most Foul“. O Kenediju. Jer imali su i Kenedija. Valja sad na to podsetiti. A mi, šta mi imamo, i na koga mi da se podsetimo? Na Baju Pašića? Pa ti vidi ima li nade.

*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br 430. od 9. aprila 2020. godine.

Aktuelni broj Nedeljnika, digitalno izdanje, dostupan je ovde: