Doživeo sam fizičke šokove kada sam video kako o pandemiji govore Merkel, Trudo, Makron: Rodžer Koen o “proleću strahova”

Ovo je tiho proleće. Planeta je utihnula, toliko je tiha da možete da osetite koliko je mala, da odjednom osvestite samoću i prolaznost života.

Ovo je proleće strahova. Grlo koje grebe, jedan šmrkljaj, i um već počinje da luduje. Vidim jednog jedinog pacova kako vrluda po njujorškoj ulici, vidim kesu za smeće koju rastrže jedan pas, i već imam apokaliptičnu viziju štetočina i prljavštine.

Razbacani maskirani pešaci na praznim ulicama izgledaju kao preživeli nakon neke neutronske bombe. Patogen širok kao hiljaditi deo ljudske vlasi poremetio je civilizaciju i oslobodio maštu.

Ovo je vreme totalnog reseta. U Francuskoj, napravljen je sajt koji ljudima pokazuje radijus od jednog kilometra od njihovog doma, koliko im je dovoljno da se udalje zbog vežbe. To je mera svačijeg suženog sveta.

Pa ipak, to što možete da pišete, da čitate, da kuvate, da u tišini razmišljate, da se adaptirate na jedan prostor, to možda otvara mesto za individualni rast. Nešto se promenilo. Planeta je uzvratila. Izazivajući nam kratak dah, ponovila je svoje zahteve da prodiše.

Uradite sve drugačije na kraju ove pošasti, kao da nam šapuće ovaj mistični glas, uradite sve jednakije, sve ekološkije, uradite sve sa većim poštovanjem prema okolini, ili ćete ponovo biti kažnjeni. Narednog puta nestaće internet. Prelaz od pravog, preko virtuelnog, do nepostojećeg sveta, tada će biti kompletan.

Kamijeva „Kuga“ više ne može da se nađe na Amazonu, sada kada je svet ponovo postao svestan večnog podsetnika tog romana „bacil nikad ne umire i nikad ne nestaje, može desetinama godina spavati u nameštaju i rublju, strpljivo čekati u sobama, podrumima, sanducima i maramicama i starim hartijama i može biti da će doći dan kada će na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu“.

Knjiga je objavljena 1947, dve godine nakon što je politička kuga fašizma pokorena, odnevši pre toga na desetine miliona života. Kamijevo upozorenje bilo je političko. Virus se neizbežno vraća kao psihotični lider sa opčinjavajućim talentom za stvaranje mitova.

U izbornoj godini u Americi, bilo je nemoguće ne svedočiti mešavini totalne nekompetencije, užasnog egoizma i jezive nehumanosti kojom je predsednik Donald Tramp odgovorio na pandemiju Covid-19, a ne pomisliti da je moguć neki korona-državni udar. Panika i dezorijentacija su vrlo hranljivi elementi kojima se hrane potencijalni diktatori.

Doživeo sam fizičke šokove prethodnih nekoliko sedmica kada sam posmatrao lidere poput Angele Merkel iz Nemačke, Džastina Trudoa iz Kanade i Emanuela Makrona iz Francuske dok govore o pandemiji. Amerikanci i ne shvataju koliko nas je okrutno Tramp navikao na opakost. Taj čovek koji se plaši mikroba posejao je klicu neistina. Čuti pristojan, brižan, zdravorazumski odgovor na virus kakav nude drugi lideri skoro je neodoljivo.

Ne krivim samo Trampa za to što je Amerika sve dočekala nespremna. Ali krivim Trampa što je potrošio nekoliko meseci odbijajući da prihvati realnost, što me je podsetilo na Taboa Mbekija i njegovo izbegavanje side u Južnoj Africi. Krivim ga što je ostavio vlasti saveznih država i gradova da se same bore. I krivim ga za tu uskogrudu opsesiju „Amerika na prvom mestu“, koja mu je onemogućila da uči nešto od drugih zemalja.

A lekcije su bile tu, pred nama. Zemlje koje su se najbolje nosile s krizom bile su one koje su najbrže obavljale testove, najbrže pratile i izolovale delove pogođene infekcijom, zbog čega su mogli odmah da vide koliko će se brzo širiti zaraza i da nađu najbolje načine da izravnaju tu krivu. Pogledajte samo Južnu Koreju ili Nemačku.

U „Kugi“, lekar koji se nalazi u središtu romana, Bernar Rije, na pošast reaguje sa aktivnim fatalizmom. On se prema svakome, čak i prema onima koji umiru, odnosi sa jednakom pažnjom. Novinar ga pita da definiše pristojnost, a on odgovara da ne može da govori uopšteno o tome, ali da za njega to znači „da radim svoj posao“.

„Jedini način da se borite protiv kuge je pristojnost“, piše Kami. Jer pristojnost u inat pošasti ne iskupljuje samo pojedince, već i čitavo čovečanstvo. Virus, a on je i patogen i politički, zahteva da se ujedinimo ne bismo li ga pobedili. Bez odustajanja, koliko god nam se nekad činilo da je beznadežno. Kao što je Kami napisao na jednom mestu, „Morate da mislite da je Sizif bio srećan“.

U ovom tihom proleću, forsitija je procvetala a pupoljci magnolije su buknuli. Priroda, kao što je napisala Rejčel Karson u svom „Tihom proleću“, objavljenom pre 58 godina, nešto nam govori.