Mišljenje dana: 100 evra srećnom dobitniku, ili kako se „pomoć svima“ pretvorila u onaj najgluplji televizijski kviz

Dakle, svako ko nije penzioner i primalac socijalne pomoći, da bi dobio 100 evra državne pomoći, treba da se izjasni da je želi. A onda se to potvrđuje telefonom.

Na prvi pogled deluje kao neko bastardno rešenje između prvonajavljene mere da će svi punoletni građani dobiti stotku (da se odmah podigne potrošnja, tako su rekli) i kritika da je besmisleno davati jednako novac onima kojima je neophodan, kao i onima kojima tih 100 evra ne znači mnogo.

I ministar Siniša Mali je rekao da je „čuo da mnogi tu pomoć ne žele“.

Samo, što predlozi da se taj novac drugačije iskoristi nisu se zasnivali na tome da „mnogi ne žele“ tu pomoć, nego da bi nekome „bila korisnija“.

Okej, možda bude i dopune ovog programa, pa možda čujemo kako neiskorišćeni novci potrošiti.

Na stranu sve to, ali potvrda telefonom svakako da podseća na najezdu onih tele-kvizova u kojima su se delile vredne novčane nagrade, a dovoljno je bilo samo da okrenete telefon (cena poziva simbolična). Pa okreći Srbijo do prekosutra, a uzbuđena voditeljka ili voditelj željno iščekuje i ne može se načuditi kako to da se niko ne javlja, a tolike nule čekaju srećnog dobitnika.

A naša birokratija je uglavnom takva da su veće šanse da se dobije veza na takvm kvizu, nego da se nešto sa državom završi telefonom. Jasno je da to nije jedan poziv. A sve i da bude savršeno upeglana procedura, čovek sada treba da savlada taj grč u stomaku jer „traži“ neku pomoć, koju mu je neko obećao.

Naravno, onome kome sto evra toliko znači neće to biti teška prepreka za preskakanje. Eto, ako će to što pretkne od neiskorišćene pomoći biti potrošeno, možda budemo zbali da smo se za nešto korisno odrekli tih 100 evra. A da li će se onda oni koji pomoć jesu iskoristili osećati loše zato što se oni nisu odrekli?

Ni iz čega se napravila nepotrebna zbrka. Glumac Rale Milenković je, recimo, jutros rekao da je „način da zoveš telefonom ispod ivice dobrog ukusa“. I narvno, može da se kaže, „ne valjamo kad dajemo, ne valjamo kad ne dajemo“.

Tako to uglavnom biva sa populističkim merama. Najvažnije je kako se „iskomuniciraju“.