Da je samo bio jedan od 1.300 kaplara, đaka-vojnika koji su udahnuli ponos i patriotizam herojskoj srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, potomak ugledne jevrejske šabačke porodice, od oca Josifa, lekara, i majke Ruže, pijanistkinje, zaslužio bi da mu se ime pominje po dobrome i da ga se sećaju njegov Šabac i njegova Srbija.
Sreća je, ipak, za njegov rodni grad, a najviše za kulturu naše zemlje, koja bi bila neuporedivo siromašnija za jednu takvu figuru, što je Stanislav Vinaver preživeo i Kolubaru, i albanska bespuća, i potopljene lađe na putu prema ostrvu spasa, Krfu; što nije ostao samo na „Mjeći“, njegovoj prvoj zbirci poezije, nastaloj po čitanju filozofske misli Anrija Bergsona i matematičkih formula koje je pred njegovim očima iscrtavao Žan-Anri Poenkare.
Bio je tu, ipak, i zauvek je ostao, kao usamljena, moderna, avangardna figura u srpskom novinarstvu, srpskoj poeziji i srpskoj kritici, čovek nemirnog duha, raskošnog talenta i britke reči.
Stanislav Vinaver rođen je u Šapcu 1. marta 1891. godine. Sa navršenih deset, postaje đak Više gimnazije u Šapcu, gde će profesori odmah primetiti njegov veliki dar. Godine 1908. prelazi u Beograd, a u Parizu, na Sorboni, studira matematiku i fiziku. Baš tamo nastaće „Mjeća“, baš tamo će, zbog Bergsona, Vinaver shvatiti da će mu reči, na ovaj ili onaj način, biti sudbina. Eto, čak je i na Krfu taj dobrovoljac iz Đačkog bataljona bio ađutant u Srpskom ratnom presbirou i urednik Srpskih novina.
Na Krfu mu je direktni pretpostavljeni bio Slobodan Jovanović, koji je već 1916. shvatio da se rat treba dobiti i na simboličnom, ne samo na vojnom polju. On je odlučio da u Francusku i Englesku pošalje vladiku dr Nikolaja Velimirovića, filozofa Branislava Petronijevića i Stanislava Vinavera. Po nalogu Nikole Pašića, provešće neko vreme i u Rusiji, gde će ga zateći Oktobarska revolucija.
Na kraju rata, dobio je posao u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde će mu prve kolege biti Branislav Nušić i Bora Stanković. Kao prevodilac je, po potrebi, radio i za Ministarstvo inostranih dela, ne zapostavljajući na ovaj način svoju diplomatsku karijeru. Ona će ipak biti okončana posle sukoba s Antom Trumbićem.
Radiće za beogradsko Vreme, bio je i sudski izveštač, i ekskluzivac, i kritičar. Kako će napisati jedan kritičar, on je mnogobrojne svoje tekstove pisao i objavljivao na prvoj transmisiji dnevnih događaja, „tako da su oni često izvanredno verno svedočanstvo pojava i ljudi“.
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom Aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac. Preminuo je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
Ostavio je „Priče koje su izgubile ravnotežu“, ostavio je „Misli“, bio je „Gromobran svemira“, imao je „Ikarov let“, posmrtno će izaći možda i njegovo – za našu kulturu – najznačajnije delo, „Zanosi i prkosi Laze Kostića“.
Pamtiće ovog velikog Šapčanina kafane, biće i ovoliko godina kasnije bolji savetodavac od svih aplikacija i svih turističkih mamipara. Jer, kad Vinaver dođe u varoš, on traži kafanu, i zar se nisu svi nemiri i sve revolucije, zar se nisu rodile u kafani?
Pamtićemo ga i kao prevodioca, i kada novi naraštaji budu čitali Marka Tvena, i Getea, i Rablea, a ponajpre „Dobrog vojnika Švejka“ Jaroslava Hašeka, biće tu i malo Vinavera. On, jedan od 1.300 kaplara, čovek koji će Drugi svetski rat provesti u nacističkom logoru, najbolje je znao šta je ratovanje, šta je bol, i kako se najbolje sa njim suočiti.
Godine 2017. u Šapcu je osnovana Fondacija „Stanislav Vinaver“, a naredne godine predstavljen je i zbornik radova „Videlo sveta: Stanislav Vinaver i francuska kultura“, nastalih na prvim „Vinaverovim danima“.
*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tagovi
