Aleks Mekintajer odrastao je na rezanju budžeta.
Omladinski centar u koji je odlazio posle škole zatvoren je kada je on imao deset godina. Kada je imao jedanaest, stambene povlastice koje je imala njegova majka su ukinute, kao posledica socijalne reforme. Do trenutka kada je, nekoliko godina kasnije, obližnje ulično svetlo počelo da treperi, ovi događaji isprepletali su se u jednu priču o vladinoj politici koja je odredila njegovo detinjstvo.
„Štednja, to je jedino što znam, to je moj život“, kaže Mekintajer. „Nikada nisam poznavao drugačiju Englesku.“
On sada ima 19 godina i dovoljno je odrastao da glasa. Mekintajer sada nadoknađuje izgubljeno vreme. Tokom poslednjih šest meseci on se našao u centru pokreta Momentum, ideološke organizacije koja vrvi od novog socijalizma i sindikalizma. Njegovi roditelji možda su se informisali putem Sana i Dejli mejla, ali on izveštaje o „krizi kapitalizma“ saznaje od Novara medija, levičarske nezavisne medijske grupe. Oko Božića je počeo da čita Marksa.
Mekintajer je prvi u svojoj porodici koji je upisao fakultet i pripada onom delu mladih Britanaca koji bi trebalo da utelove društvenu pokretljivost. To je paradoks koji mnogi pripisuju kapitalizmu slobodnog tržišta, uvereni da im on, kao ni njihovim porodicama, ne može priuštiti pristojan život.
Opšti izbori 2017. godine razotkrili su najdublji generacijski jaz koji je postojao u skorijoj istoriji britanske politike. Mladi birači glasali su za laburiste čiji je socijalistički lider Džeremi Korbin obećao da će obnoviti socijalnu državu i preraspodeliti bogatstvo. Oni su gurnuli stranku još ulevo, otvorivši naprsline oko kojih se Laburistička partija sada frakcioniše.
Tri četvrtine mladih ljudi glasalo je za ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji, dok su glasači godišta njihovih baba i deda izabrali Bregzit. Mekintajer je i dalje besan zato što nije mogao da 2016. glasa na referendumu, pošto nije bio punoletan. On je bledunjav, visok i mršav, sa nekoliko diskretnih tetovaža i dobro vaspitan.
On, međutim, nije predstavnik svoje generacije. Ali njegova žal svejedno je generacijska: što je država ukinula povlastice u kojima su uživali njegovi roditelji i njihovi roditelji, poput jeftinih stanova i besplatnog obrazovanja.
„Nismo slepi“, kaže Mekintajer. „Nismo glupi, znate. Razlog što se suprotstavljamo ovome što se dešava je zbog onoga što smo dobili.“
Britanci koji su odrasli u jeku finansijske krize 2008. godine će, uglavnom, živeti gore od svojih roditelja. Rođeni na pogrešnoj strani poskupljenja nekretnina, 30-godišnjaci imaju tek polovinu šansi koje su imali bebi-bumeri da poseduju sopstvene kuće.
Za razliku od prethodnih generacija, od njih se očekuje da plate račun za skupo obrazovanje.
Prosečni diplomac sada vladi duguje više od 50.800 funti. Dug treba da postepeno vraća kada dobije dobro plaćen posao. Broj Britanaca koji pohađaju fakultete porastao je na 49 odsto, najviše do sada, ali će svi oni diplomirati u istorijskom trenutku stagniranja plata.
Robert Ford, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Mančesteru, kaže da je Margaret Tačer omogućila Britancima sa niskim primanjima da kupuju državne nekretnine koje su iznajmljivali, kako bi oni postali učesnici u tržišnom kapitalizmu. Ali sada njegovi studenti shvataju da po svoj prilici nikada neće posedovati kuću.
„Sav rizik prešao je na njih“, kaže Ford. „Imate generaciju kod koje od krize postoji manja pokretljivost i manje je bezbednosti. Oni su zato sve manje uvereni da će tržište doneti dobar ishod.“
Za Mekintajera je bila velika stvar da dospe na fakultet.
On dolazi iz porodice niže srednje klase iz Velvin Garden Sitija, severno od Londona, gde je odrastao u iznajmljenom stanu koji je subvencionisala država i pohađao školu koju je državna obrazovna inspekcija opisala kao školu koja „zahteva poboljšanje“.
Društvena pokretljivost bila je mantra Konzervativne partije tih godina. Dejvid Kameron obećao je porast socijalne mobilnosti 2010. godine, kada je utrostručio školarine za fakultet. Više školarine će, tvrdio je, otvoriti nova mesta i bolje prilike ohrabrivanjem tržišne konkurencije.
Mekintajer je bio test subjekat u tom eksperimentu. Za njega je utvrđeno da je nadaren i uključen je u dobrotvorni program Fondacije za društvenu pokretljivost. Poslat je na Univerzitet Kembridž gde je jeo u drvetom obloženoj menzi, dok su ga služili konobari. On to iskustvo opisuje kao „presmešno“. Obradovao je svoju majku kada joj je rekao da želi da postane lekar.
Ali kada je došao na Univerzitet u Brajtonu, njegovi planovi su propali. Stanovi u Brajtonu postajali su skuplji brže nego igde drugde u Engleskoj prošle godine. Soba koju je na kraju iznajmio, na vrhu buđavih, vlažnih stepenica, koštala je više nego što je njegov studentski kredit mogao da pokrije. Kada se na to doda školarina, suma koju će morati da vrati državi kada pronađe siguran posao iznosi bezmalo 46.500 funti.
Mekintajer se zaposlio kao pomoćnik u kuhinji jednog lanca restorana. Dopadala mu se klijentela tamo. Ali plata i uslovi rada nisu bili zadovoljavajući. Pet dana nedeljno radio je smene od ponoći do 8 ujutru, što je dovelo do toga da bude malaksao i bolestan. Je li to život odraslih, ta nemilosrdna nesigurnost? Kolege ga nisu baš utešile: većina njih je bila fakultetski obrazovana.
„Vrlo sam blizu toga da ne mogu da platim kiriju“, kaže Mekintajer. U tom stanju uma se nalazio kada mu je prišao kolega i pomalo misteriozno mu rekao: „Dosta nam je svega. Zar ti nije dosta svega?“
Nekoliko meseci kasnije, Mekintajer je izašao na ulicu u svoju prvu šetnju sa predstavnicima sindikata koji su zahtevali minimalac od deset funti po satu. Štrajkači nisu nimalo ličili na rudare iz osamdesetih; bili su to sinovi i ćerke srednje klase, u martinkama i pantalonama sa leopard printom.
Mekintajer je posle toga bio toliko uzbuđen da nije mogao da spava. „Sedim sa šoljom kafe u rukama i mislim: ‘Šta se upravo dogodilo'“, ispričao je kasnije. „Ovo nije kraj. Ovo je tek prvi korak ka nečemu velikom.“
On je zakoračio u svet mlade levice koja je iznikla u Brajtonu, boemskom univerzitetskom gradu. To je svet antikapitalističkih radionica, anarhističkih skloništa, „crvenih teretana“ i štrajkova, svet koji utelovljuje upravo Džeremi Korbin (69), socijalista koji je otpisan kao zastareo tokom centrističke vladavine Tonija Blera i Bila Klintona.
Mekintajer kaže da se sada sa novim idejama sreće svakog dana. Upoznao je Kaluma Kenta, eruditu i doktoranda koji je organizovao grupu za čitanje Marksa za radnike iz lanca restorana u kojem je zaposlen Mekintajer.
Kent (24) dolazi iz bogatog sela pored Hempšira. Fakultet je upisao 2014. godine i sve vreme učestvovao u protestima protiv mera štednje.
Mekintajer nije bio siguran kako stoji sa Marksom, ali se sa sindikalistima osećao kao kod kuće. Budućnost je polako počela da dobija oblik.
Nije više bio tako siguran da će postati lekar. Pozvao je majku jednog dana i tako joj i rekao.
Samohrana majka koja je radila dva ili tri posla dok je on odrastao i dalje pegla za novac. Kada je on aplicirao za fakultet, to je bila jedna od najuzbudljivijih stvari u njenom životu.
„Ona za mene želi bolju budućnost“, kaže on. „Za nju je to odlazak na fakultet, diplomiranje i zarađivanje mnogo novca.“
Narednog dana ona je pozvala njega i rekla mu da ostane na fakultetu.
Mekintajer je počeo da odbrojava mesece do diplomiranja i bacio se na aktivizam.
Pred Božić ga je pozvao predsednik sindikata pekara Ijan Hodson da razgovara sa studentima u levičarskom uporištu u Liverpulu. Pio je pivo sa veteranima.
Na putu do kuće, zastao je da osmotri štrajk brodograditelja na dokovima Liverpula. Tada je ugledao ono što je tražio: glomazan, rashodovani brod Cammel Laird-a, i radnike koji greju ruke oko vatre u buretu. Žalili su se što su ih zamenili Rumunima.
Uzeo je transparent u ruke i pokušavao da uspostavi kontakt očima sa vozačima na putu.
Nekoliko njih ga je primetilo. Jedan je zatrubio iz automobila. Zatim i vozač kamiona natovarenog drvenim paletama. Nasmejao se. Bio je kod kuće. „Obožavam to“, kaže.
© 2019 The New York Times
Tagovi
