Estradizacija pobeđuje normalnost, i kada smo životno, civilizacijski ugroženi. Doktora koji promoviše sada i sunčanje protiv korone, a ranije i šoping u Milanu, kada je u tom gradu bila virusna bomba, video sam pre mesec, dva, u bolnici u kojoj radi. Ušao je u prostoriju ne konstatujući bilo koga, sa nekom pričom o seksu u kasnijim godinama, ne sećam se poente, ali je tu temu koja u sebi ima samo ekscentričnost, desetak minuta forsirao, i pošto nije bilo nikoga ko bi imao suprotstavljeni stav, otišao je… Posle toga, kažu prisutni koji svakodnevno to doživljavaju, pravdajući se, da su mu se suprostavili, proveli bi u toj besmislenoj debati ceo dan.
***
Pošto sam se u tu prirodu uverio i lično, teško sam podnosio medijsku dominaciju tog doktora, ali sam shvatao šta se događa, da je to postalo dominantno u kulturi komunikacije, političke prvenstveno, a potom i na svim drugim nivoima, to se ustanovljava kao dominantna kultura već dugo, atrakcija umesto stručnosti, estradizovana ekscentričnost kao dominantni sadržaj komunikacije.
Sve ovo mi je već jasno, ali imam utisak od sinoć, dve paralelne emisije u trenucima kada je neophodno pokazati dodatni stepen odgovornosti i upornog ponavljanja jednostavnih pravila ponašanja, koja život znače za svakoga, ulazi se u modele ponašanja koji su nedopustivi i u normalno vreme, ako tako nešto uopšte postoji.
Ne prihvatam da je dopustivo tolerisanje svesti kojoj svedočimo o tome da odluka o kraju vanrednog stanja ne znači da ne moramo više da peremo ruke, kao ranije…
Mislim da je nedopustivo da oni koji moraju da budu svakoga trenutka čuvari nacionalnog zdravlja, prva linija odbrane od kovid-virusa, pristaju da učestvuju u kontekstima relativizacije opasnosti, jer obesmišljavanje same teme vodi u nedisciplinu, neozbiljno prihvatanje pravila ponašanja…
Vlasnik televizije, i sâm gost, sa estradnom zvezdom, simbolom suživota/života sa ratnim zločinima/zločincem, i političarem čiji je politički identitet teško utvrditi, demonstrirali su neodgovornost poštujući model ustanovljen devedesetih godina, koji simboliše kopanje očiju Hrvatima u Vukovaru zarđaLim kašikama. Te Minimaksovizije ostavile su za sobom veliki zločinački trag i moramo ih se sećati da se ne ponove.
Da li je grubo poređenje? Ubeđen sam da nije. I nije poređenje, već konstatacija.
Vlasnik televizije koji nameće „struci” terapije nadrilekarstvom, spremio je nove desetine nazovi ekscentričnosti, u kojima će on biti centralna figura, menjajući narativ o sebi i sopstvenoj prošlosti. Ako budu kao ove koje sada potencira, a javno tužilaštvo ne reaguje, ućićemo u, po život, opasne situacije.
A pre tužilaca, na takvo ponašanje, poruke, kampanje, mora da reaguje „struka”, oni koji su položili Hipokratovu zakletvu.
A i sramotna je relativizacija ubistva premijera Đinđića od strane ljudi koji su mu bili bliski, ili sa kojima je bio blizak. Odnosno relativizovanje i poništavanje svega postojećeg, svake vrednosti, kad god se pojave kao moguća pretnja po dominatne, vladajuće vrednosti.
Već čujem da ćemo žaliti za vanrednim stanjem, ograničenjima kretanja koje smo teško podnosili, ali bar je bilo bezbednije. Isto je bilo i posle „Sablje“, bombardovanja…
Kakve to živote živimo, kada žalimo za takvim oblicima „uređenosti”?
Estradizacija medicine, pandemije, opasni su, pa i kada su samo deo nepažnje aktera.
Osvešćavanje je neophodno.
Vikend sa prirodom
Vlasnik jednog malinjaka, kojim hrani porodicu, tražio je određene otrove koji specifično truju pčele, jer mu smetaju dok bere maline, iako nikoga ne napadaju, već jedino kada ih stisnete reaguju odbrambeno.
Drugi, voćar iz istog kraja, tražio je u apoteci prehranu za voće koje u sebi sadrži i šećer, kako bi u isto vreme privlačio pčele da opraše njegovo voće, ali efekat toga mora da mu je jasan, a to je ubistvo pčele posle toga od te hemikalije.
Treći u podne prska svoje useve, u vreme kada pčele obavljaju intenzivnu pašu, iako to zna, ne obaveštava pčelare, i iako su adekvatniji predvečernji sati za tu aktivnost.
Ovo je samo deo svedočenja o našim sistemskim samoubilačkim aktivnostima koje sam čuo od pčelara, od kojeg godinama nabavljamo med, preparate od meda, a od juče, i vino od kupina. Sve sa visokim stepenom organske proizvodnje iz prekrasne prirode Radalja, istoimene banje, jezera u okolini Banje Koviljače.
Bata ima oko 100 košnica. Uvek ima dovoljne količine meda za svoje kupce, iako bi mogao da proda veće količine onima koji se bave trgovinom medom. Kaže, kako onda redovnim kupcima koji znaju i veruju u kvalitet mog meda da kažem da ga nemam zbog toga što sam sve prodao. Bila prilika.
Sve lekcija do lekcije iz prve ruke, iz svakodnevne prakse, o našim životnim navikama koje su iščašene, i koje idu u pravcu gašenja.
Sve iz prve ruke od čoveka koji je odlučio da poštuje pravila prirode, da ih kroz svoj rad i proizvode promoviše na najbolji mogući način.
Gledam u brdo iznad, desetak kuća – sve su „ugašene”, niko tu ne živi. Radaljska banja je imala jedan hotel koji je, kako tako, radio do prošle godine. Neko je nekada hotel napravio nad samim izvorom lekovite vode, tako da ga je najbukvalnije monopolizovao. Sada ne radi jer nisu realizovane „šeme oko prodaje” nekim Rusima, oni su tražili ozbiljniji obuhvat više prostora za ambicioznije sadržaje. Lokalna samouprava nije našla načina da privuče te ili neke druge investitore. I sada je objekat zatvoren.
Na istom mestu, na samo nekoliko kilometara u krug, preslikana Srbija, verovatno i region, i svet. Kako je moguće u skladu sa prirodom, kada se sa istom prirodom deli, kada pčele dobijaju potrebnu hranu, deo sopstvene proizvodnje, brigu i zaštitu. Kako pohlepa zatire prirodu i život, kako taj život tu nestaje. A moglo bi bar delimično da bude bolje, i da imamo zdravu hranu i vodu.
Dvadeseti maj je Međunarodni dan pčela i njihove zaštite.
Planirali smo da sa agencijom New Moment ponovimo kampanju kojom bismo alarmirali javnost na opasnosti od pomora pčela, kakvu je ova agencija napravila u Sloveniji. U jednom danu, iz hipermarketa su izneti svi proizvodi kojih ne bi bilo da nema pčela. Bilo je to više od 60 odsto svega od čega nam životi zavise.
I najgore je što imam utisak da su ljudi toga svesni, i da i dalje nastavljaju sa samoubilačkom/ubilačkom praksom.
I sâm sam dugo živeo u zabludi koja nije vezana samo za proizvodnju meda, da je to nešto što pčele same rade, maltene da im je to obaveza i da neko samo drži tegle ispod košnica, i to je to… Kada sam juče prošao kroz kratak Batin kurs o pčelama i medu, podsetio sam se koliko je važno razumno se odnositi prema životu, koliko rezultati ne padaju sa neba, koliko briga o nama samima nosi sa sobom znanja, principijelnosti, posvećenosti, prosvetiteljstva, naročito u vremenima u kojima živimo.
Biti u prirodi, živeti sa njom, omogućiti pčelama da proizvode nektar, pa med, pa od meda svašta još, primarna je zaštita od trovanja estradizovanim medijima, poruka… Kao da nam ceo sistem radi protiv takve logike življenja, takvog modela koji je moguć u nekim elementima i sa životom u gradu, ili nekim drugim okolnostima.
***
Sada se promoviše turizam u nacionalnim okvirima, a video sam da u te potencijale ne da nema ulaganja već imamo destrukciju.
Jedan od ponosa turizma, Banja Koviljača, kao da je potpuno zapostavljena od sopstvene lokalne samouprave, Loznice. Prelepi park, Kursalon, Banja koja ne može više da pokrije kapacitete i nikakav dodatni sadržaj za turiste koji ne dolaze samo zbog teških bolesti, već koji bi želeli da uživanju u Banji, Gučevu, okolini…
Lepo je videti prozvodne pogone novih fabrika, ali je isto tako važno videti kako se na pravi način razvijaju potencijali koje priroda daje. Poštujući istu tu prirodu.
Medveđi hod
Da ekscentričnost, pa i neke aktivnosti na granici bizarnih, mogu biti korisne, imati smisla, govori vest iz Njujorka. Jedna od poznatijih fitnes zvezda istrčaće Njujorški maraton kada god da bude, „četvoronoške”, dakle na rukama i nogama, u isto vreme. Planira se da to traje oko 24 sata, ali sam siguran da će uspeti da prikupi velike količine novca za pomoć projektima vezanim za mentalno zdravlje ratnih veterana koji su ostali bez ekstremiteta…
I mi u Srpskom filantropskom forumu organizujemo Nacionani dan davanja, darivanja, posvećen podršci osobama sa invaliditetom i uklanjanju prepreka. Sanjam da svi zajedno uvek radimo za dobrobit ljudi i čovekove okoline, pa i kada imamo egzibicionističke potrebe, kada smo ekscentrici, vodimo računa o javnom zdravlju, javni interes mora da prevlada lični interes, interese profita, pohlepu…
Često se citira Ajnštajnova misao: „Svet je opasno mesto za život, ne zbog zlih ljudi, nego zbog onih koji dopuštaju da se zlo dogodi”.
I najčešće se pomišlja na velike ratove, atomske bombe, a reč je o našem svakodnevnom ponašanju, gmižućoj proizvodnji zla, na primer, kroz nepoštovanje zaštite sebe i drugih, kada je reč o prenošenju virusa, ili kroz uništavanje pčela, prirode.
Nažalost, moglo bi se puno nabrajati.
Ovog trenutka moramo shvatiti da smo preterali kao civilizacija, ljudi, i da moramo potpuno promeniti svoje ponašanje, smanjiti svoje potrebe, normalizovati svoj odnos sa prirodom.
***
Inače, juče 34 godine dobrog braka. Ko želi, nek čestita.
Tagovi
