Pacijent nikada nije saznao zašto ga je boleo kuk, niti zašto mu je leva noga otkazala. Dijagnoza je stigla 240 miliona godina kasnije, kada se njegova butna kost pojavila na dnu jezera u Nemačkoj, s cele jedne strane deformisana zloćudnim rakom kostiju.
Rak se retko javlja u fosilnim zapisima, a o njegovoj istoriji među kičmenjacima se malo zna. Tim istraživača 7. februara opisao je pronađenu butnu kost kao najstariji poznati slučaj karcinoma među amniotima, a to je grupa kojoj pripadaju reptili, ptice i sisari.
Moderni karcinomi često se dijagnostikuju putem ispitivanja mekog tkiva ili biopsijom, ali to je teško izvesti sa fosilnim ostacima.
„Kada je reč o našem razumevanja karcinoma u prošlosti, tek smo na početku“, kaže Mikaela Binder, bioarheolog na Austrijskom institutu za arheologiju.
Butna kost koju je pronašao Rajner Sos iz Prirodnjačkog muzeja u Štutgartu, u Nemačkoj, pripadala je dugorepoj životinji pod imenom Pappochelys, srodniku moderne kornjače koji nije imao oklop.
Izraslina na butnoj kosti privukla je pažnju Jare Haridi, paleontologa iz Prirodnjačkog muzeja u Berlinu.
Jara Haridi kaže da tragovi koje je ostavila bolest mogu dati odgovor na neka pitanja vezana za drevne životinje. Istraživanje takvih fosila zove se paleopatologija, a ta nauka kombinuje neke aspekte moderne forenzike i medicinske prakse.
Nakon što su ispitali butnu kost mikroskenerom, Haridijeva i njene kolege razmotrili su moguće uzroke izraslina. „Kada gledate spolja, lako biste mogli da pomislite da se radi o nepravilno srasloj kosti“, kaže naučnica. „Isprva sam mislila da je životinja imala prelom glave butne kosti.“
Zarasle povrede su najučestalija vrsta fosilne patologije. Ipak, skener je otkrio da je kost ispod izrasline bila netaknuta.
Zato je Haridijeva razmotrila druge mogućnosti. Kongenitalna anomalija bila bi prisutna sa obe strane butne kosti, ne samo sa jedne. Iako trenje i pritisak mogu izazvati rast kosti, butnu kost štitili bi mišići.
Jedina preostala mogućnost je bolest. Većina bolesti, međutim, nagriza kost ili izaziva infekcije koje je uništavaju.
Benigni tumori ponekad rastu na kostima, ali se uglavnom obrazuju od hrskavice i izgledaju drugačije.
Tim je izraslinu identifikovao kao osteosarkom, vrstu raka kostiju od koje obolevaju i ljudi.
To otkriće je naročito važno u kontekstu istraživanja karcinoma kod kičmenjaka, ističe dr Mikaela Binder.
Nedostatak dokaza o postojanju raka u praistoriji doveo je istraživače do pretpostavke da je ta bolest moderni fenomen nastao kao posledica nezdravog načina života, zagađenja i produžetka životnog veka ljudi.
Drugi su razmatrali prisustvo antionkogena kod kičmenjaka, čije mutacije podstiču razvoj i metastaziranje benignih tumora. U odsustvu fosilnih dokaza ipak nije bilo moguće tačno utvrditi činjenice.
Situacija je bila dodatno komplikovana činjenicom da su neke životinje bile manje podložne obolevanju od raka nego druge: krokodili i nekoliko drugih reptila, zajedno sa ajkulama i golim slepim kučetom, retko obolevaju od te bolesti, a tumori kod beskičmenjaka nemaju mnogo sličnosti sa onim kod kičmenjaka.
Još nekoliko skorašnjih otkrića ukazuje na starost ove bolesti. Ruski paleontolozi 2001. godine identifikovali su mogući kranijalni osteosarkom kod vodozemca iz doba ranog trijasa, a 2016. godine prijavljen je tumor na vilici 255 miliona godina starog pretka sisara.
„Kul je što sada razumemo da je rak zapravo duboko ukorenjeni prekidač koji može da se pali i gasi“, kaže Jara Haridi. „To nije nešto što je evolucija donela u moderno vreme. Nije nešto što se desilo na početku istorije čoveka, ili čak istorije sisara.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
