Jednog hladnog kišnog dana, arhitekte Ronald Rael i Virdžinija San Fratelo povukli su se u svoju ušuškanu kolibu u dvorištu.
Sočnice na fasadi su bujale, isprepletene sa 3D pločicama ištampanim od piljevine i cementa. Kapi kiše dobovale su o 3D keramičke ploče.
Unutra je translucentni zid od bioplastike menjao boje dok je Rael klikovima menjao nijanse iz ružičaste u zelenu i ljubičastu.
Rael i San Fratelova su pioniri 3D štampanja koji su razvili brojne održive tehnike gradnje, a često koriste materijal poput blata, orahove ljuske i taloga kafe koji su u suštini besplatni.
Oni su 3D štampanje učinili pristupačnijim, koristeći ga za proizvodnju arhitektonskih komponenti.
San Fratelova i Rael “stvaraju kompleksne i fantastične oblike koji ne bi mogli nastati na drugi način”, kaže Elen Lupton, kustoskinja za savremeni dizajn u Kuperu Hjuitu, Muzeju dizajna Smitsonijan, u kojem su prošle godine bili izloženi njihovi radovi.
“Oni imaju hibridne mozgove arhitekte, alhemičara i kuvara”, dodala je ona.
Možemo ih nazvati jevanđelistima na polju trodimenzionalne budućnosti: Ronald Rael (47) profesor je arhitekture i umetnosti na Berkliju, a Virdžinija San Fratelo je profesorka dizajna na Koledžu San Hoze.
Njihov studio “Rael San Fratelo” stvara elegantne i blago bizarne dizajne inspirisane starim zanatskim tradicijama.
Rael i San Fratelova koriste različite metode, a neretko se oslanjaju na proces proizvodnje osmišljen na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu, nazvan “binder jetting”, a koji podrazumeva da se tečni materijal slaže u tankim slojevima pudera stotine i hiljade puta sve dok se ne oblikuje čvrsti objekat.
U knjizi objavljenoj prošle godine Arhitektura štampanja: Inovativni recepti za 3D štampanje, blato im je posebno zanimljivo za rad.
Rael je odrastao u kući od opeke koju je podigao njegov pradeda u Koloradu.
Par se upoznao 1995. godine, prvog dana arhitektonske škole na Univerzitetu Kolumbija, a ubrzo potom zajedno su otputovali u Jemen da istražuju drevni grad Šibam, “grad nebodera u pustinji” u kojem su zgrade mahom sagrađene od blata i cigala.
Njihov dizajn za 3D strukturu od opeke nedavno je izložen u okviru izložbe “Novi gradovi, ruine budućnosti na granici” u Centru za vizuelne umetnosti Rubin na Univerzitetu u Teksasu. U društvu svog 9-godišnjeg sina Matijasa, ali i studenata koji se bave keramikom, arhitekturom, kao i drugih profesora i članova zajednice, oni odlaze na ekspedicije u potrazi za inspiracijom.
Za projekat “Zoquetas Fronterizos” studenti su učili kako da barataju 3D štampačem kada rade sa blatom.
Spinof kompanija koju ovaj par poseduje “Emerging Objects” sarađivao je sa kompanijom “3D Potter” na novoj vrsti štampača uz pomoć kojih bi bilo moguće graditi jeftine kuće od opeke. Rael i San Fratelova posvećeni su demokratizaciji 3D procesa, odnosno “aditivnoj proizvodnji”, ističući da je štampanje od reciklažnih materijala koji bi inače završili u đubretu jedan od najodrživijih pristupa.
Njihova posvećenost zasniva se na, kako kažu, vezi koja se uspostavlja između dizajnera i mašine, a taj odnos je izumro sa nastankom masovne proizvodnje.
Njihova misija je da stvaraju objekte i strukture koji su ne samo lepi već i ljudski.
“Postoji određena kultura uzidana u materijale koji nas okružuju”, kaže Rael. “Izgubili smo intimnost sa materijalima, taktilnost. Kako možete biti intimni sa penom?”
© 2019 The New York Times
Tagovi
