Šetnja je počela pred zoru, pre nego što se iznad planinskih vrhova nebo razvedrilo, pre nego što su se kamioni obreli na auto-putu, čak i pre nego što se iko u gradu probudio da vidi šta se dešava na parčetu zemlje gde su se izbeglice iz Venecuele šćućurile tokom noći.
Deca, bake, učiteljice, medicinske sestre, ali i svi oni nezaposleni, zajedno su se skupili, vezani zajedničkom voljom da se udalje na što je više moguće kilometara od zemlje iz koje su pobegli.
Svi osim Josalide Pimentel. Ona nije mogla ni korak dalje. “Posle toliko sati hodanja, posle toliko dana i noći, sunca, hladnoće, kiše – izgubila sam bebu”, kaže ona. Čitavo jutro provela je plačući zbog pobačaja.
Ekonomska kriza koja je zahvatila Venecuelu pod predsedničkom palicom Nikolasa Madura dovela je do egzodusa. Ekonomija je pretrpela ogromnu štetu, najveću u istoriji latinoameričkih zemalja, a više od tri miliona ljudi napustilo je zemlju u poslednjih nekoliko godina, uglavnom peške.
Oni beže od opasne oskudice hrane, vode, struje i lekova, ali i od političkih kažnjavanja koja sprovodi venecuelanska vlada, u kojima je dosad ubijeno više od 40 ljudi.
Vuku za sobom kofere, pešače niz auto-puteve, plate im je toliko pojela hiperinflacija da nemaju ni za autobuske karte. Neki pokušavaju da peške pređu hiljade kilometara i domognu se Ekvadora ili Perua.
Bez obzira na to kuda su se zaputili, većina njih prođe ovim varljivim putevima u Kolumbiji: 200 kilometara dugo putovanje preko Anda.
„Ovo je najhladnije mesto na kojem sam ikada u životu bio“, kaže Fredi Rondon iz Karakasa, koji sa sobom nosi samo jednu torbu sa ličnim stvarima. Prešao je više od pola puta i preumoran je. „Mislio sam da mogu da podnesem hladnoću, ali ovo je previše. Previše.“
Hodanje ovim planinskim putevima govori o tome koliko je narod Venecuele očajan. Zemlju je zadesio politički nemir kakav nije viđen čitavu generaciju; Venecuela je zemlja sa dva predsednika.
Izbeglice iz Venecuele sada šuškaju o Huanu Gvaidu, opozicionom lideru koji se proglasio za legitimnog predsednika u januaru i inspirisao mnoge da ga podrže.
“Svi strahujemo da će biti strašno između Madura i Gvaida”, kaže Norma Lopez koja pešači sa svoje petoro dece i odojčetom rođenim pre samo šest dana.
Većinu Venecuelanaca egzodus prvo odvede u Kukutu koja se proteže niz kolumbijsku granicu i gde svakog dana preko mosta stigne na hiljade ljudi.
Na obodima grada nalazi se veliki parking gde se svakog jutra oko šest sati okupljaju volonteri koji izbeglicama nude mesto za kupanje, činiju ovsene kaše i jakne za decu.
“Izgubljen sam, dezorijentisan”, kaže Edvin Viljareal (25) koji planira da sa svojom suprugom i njihovo troje dece – od kojih jedno ima astmu – hoda sve do kolumbijskog grada Medeljina. Njih petoro imaju kod sebe svega 10.000 kolumbijskih pezosa, odnosno tri dolara.
“Možda će neko da nas poveze”, dodaje on. “Nemamo novca za autobus.”
Na 2.300 metara nadmorske visine, Marta Sokoro Duke provela je mesece posmatrajući izbeglice koje prolaze pored njene dnevne sobe u Pamploni. Uvek su u potrazi za hranom i skloništem, a nemaju ništa da ponude.
“Ljudi stižu sa potpuno pocepanim i raspadnutim cipelama”, kaže ona. “Cipele nisu strašne koliko njihova stopala: razderotine i žuljevi puni krvi.”
Zato je odlučila da sama napravi jedno improvizovano sklonište. Otvorila je prostorije preko puta ulice u kojima prima strance koji pristižu, a njene komšije donose izbeglicama hranu.
U kampu ih je trenutno šezdesetoro. Muškarci umotani u ćebad spavaju na podu, a žene i deca na improvizovanim krevetima u šupi pokraj potoka.
Put se čini beskrajnim. Ali nedaleko od kampa parkirao se ogroman prazan kamion.
“Kada nemate tovar, morate da ih povezete”, kaže vozač, koji je tražio da ostane anoniman.
“Istina je, međutim, da rizikujete i svoj život, ukoliko kompanija sazna šta radite ili vas zaustavi policija.”
Ljudi su se u prikolici kamiona zbili jedni uz druge kako bi se zagrejali. Među njima je bila i Marijan Himenez, koja je uganula nogu. Džeremi Hidalgo, koja je pešačila četiri dana. Roberto Havijer Tovar, koji je ostavio u Venecueli suprugu i dete, umotao se u jaknu i zahvaljivao je vozaču, iako niko nije znao kuda će ih on odvesti.
Danijel Bermudez takođe je ostavio porodicu u Venecueli, a proteklih pet dana je pešačio.
“Moj šestogodišnji sin me je video sa koferom i rekao mi: ‘Ne vraćaš se’”, ispričao je Bermudez kroz suze.
“Vratiću se. Ali pogledajte me sada, toliko sam daleko od kuće.”
© 2019 The New York Times
Tagovi
