Moderna nauka je uglavnom timski sport, a tokom poslednjih nekoliko decenija sastav tih timova se menjao, od malih grupa saradnika do ogromnih konzorcijuma. Odgovoriti na velika i važna pitanja neretko iziskuje da naučnici i institucije udruže izvore i podatke.
Ta promena, međutim, navela je naučnike da se pozabave dobrim i lošim stranama malih istraživačkih grupa naspram onih velikih.
Da li je najefikasniji način da se znanje unapredi uvećavanje istraživačkih projekata? Šta se time dobija i šta se – ako išta – gubi?
Naučnici su sada na pragu odgovora. U najvećoj analizi ovog pitanja dosad, istraživači su utvrdili da što je manji istraživački tim koji radi na problemu, veća je verovatnoća da će doći do inovativnih rešenja.
Veliki konzorcijumi su i dalje važni predvodioci napretka, ali je njihova uloga značajnija u potvrđivanju i konsolidovanju novih otkrića.
Novo istraživanje, objavljeno sredinom februara u časopisu Nature, predstavlja najnoviji doprinos iz naučnog polja u povoju poznatog kao „nauka nauke“ – kako, kada i kroz koga nauka napreduje. Rezultati istraživanja mogli bi da imaju šire implikacije za pojedinačne istraživače, akademske centre koji ih zapošljavaju i vladine agencije koje obezbeđuju finansiranje.
„U naučnoj zajednici uveliko se polemiše o efektima uvećavanja istraživačkih timova“, kaže Albert Lazlo Barabasi, profesor sa Univerziteta u Bostonu, koji nije učestvovao u istraživanju. „Novi podaci pomažu nam u rešavanju polemike. Oni predstavljaju veliki doprinos.“
Istraživanje je obuhvatilo podatke iz tri velike baze: „Web of Science“ koja raspolaže za više od 42 miliona članaka objavljenih od 1950. godine; Kancelarija SAD za patente, sa pet miliona patenata odobrenih od 1976. godine; i „GitHub“, sa 16 miliona softverskih projekata objavljenih od 2011. godine.
Istraživači su uočili jasan obrazac: veća je verovatnoća da male grupe dođu do novih otkrića nego velike.
Za ta otkrića obično je potrebno oko godinu dana, a nakon toga veliki istraživački timovi obavljaju konsolidovanje ideja i učvršćivanje dokaza.
To važi u svakoj naučnoj oblasti, bilo da je reč o fizici, psihologiji, kompjuterskoj nauci, matematici ili zoologiji, kaže dr Džejms A. Evans, sociolog sa Univerziteta u Čikagu koji je vodio istraživanje.
„Možda se pitate šta je veliko, a šta malo. Pa, istina je da se ovaj odnos zadržava bez obzira na to kada ćete napraviti rez. Između jedne i dve osobe, između deset i dvadeset, između 25 i 26. To se vidi na svakom polju. A dve trećine tog efekta svode se na pojedince.“
Psiholozi su utvrdili da ljudi koji rade u većim grupama generišu manje novih ideja nego kada rade u manjim grupama, ili sami. Zašto, nije do kraja razjašnjeno, ali to se događa nasuprot intuiciji, kaže dr Suparna Raharam, profesorka psihologije na Univerzitetu Stoni Bruk pored Njujorka.
„Uočavamo da je projekat tri pojedinca koji odvojeno rade napredniji i bolji nego u slučaju da sve troje rade zajedno“, kaže profesorka Raharam. „Ljudi imaju manje ideja kada rade u grupi nego kada rade sami.“
Postoje i prednosti rada u grupi, kaže ona. Tokom vremena, članovi grupe nauče mnogo jedni od drugih, i to znanje primenjuju.
Ima smisla u tome što je nauka napravila zaokret ka modelu velikih timova.
Veliki timovi imaju snagu; u njima se obično nalazi veliki broj cenjenih, uticajnih ličnosti.
Oni privlače neke od najboljih mladih naučnika koji unapređuju svoju karijeru kada postanu njihovi članovi. A ti trendovi vode do više objavljenih radova, unapređenja, kredita i visokih položaja.
Istraživanje takođe pokazuje da je neophodno ustanoviti nove načine finansiranja koji, iako rizični, mogu obezbediti vreme i novac za podršku obećavajućim pojedincima i malim grupama, ističe dr Evans.
„Mislite o tome kao investitori“, kaže on. „Oni očekuju stopu uspeha od pet odsto i pokušavaju da minimizuju korelaciju između poslova u koje ulažu. Imaju portfolio koji nosi veću toleranciju na rizik, ali i više zarađuju.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
