Muve roditeljstvu pristupaju nesmotreno; one polažu jaja veličine zrnevlja u đubretu ili životinjskom izmetu da se izlegnu, a larve moraju da se same brinu o sebi. Cece muve, međutim, nose svoje mlade u stomaku, jedno po jedno, i rađaju ih žive. Kada potomak napusti matericu posle devet dana, majka muva i mladunče su otprilike iste veličine.
„To je ekvivalentno rađanju deteta uzrasta od 18 godina“, kaže Džefri Atardo, entomolog koji se bavi proučavanjem cece muva.
Novorođena cece muva izgleda kao ručna granata. Larva je samo velika vreća mleka. I mleko je zaista mleko – nutritivna, biohemijska i imunološka tečnost koja je iz krvi majke muve prenesena na njene mlade. Tako nahranjena, larva cece muve može da se bezbedno smesti u zemlju i čauri se 30 dana dok ne stasa u adulta.
Tokom poslednjih analiza mleka cece muva, dr Atardo i njegove kolege su sa iznenađenjem zaključili da je ono umnogome slično žlezdanom sekretu kod sisara.
„Očekivao sam nešto potpuno drugačije“, kaže dr Atardo. „Međutim, postoje zastrašujuća, fascinantna preklapanja sa mlekom sisara u pogledu proteinske građe.“
Novo istraživanje o cece muvama je samo jedan primer toga kako naučnici otkrivaju majčino mleko kod životinja koje ne pripadaju sisarima: kod pauka, bubašvaba i buba grobara; kod velikih belih ajkula, mužjaka carskog pingvina i flamingosa oba pola.
Drugi naučnici bavili su se evolucijom laktacije kod sisara i utvrdili da se ona razvila ne samo da bi se nahranili mladunci već i da bi oviparne životinje uspele da prežive bez vode u sušnim predelima.
Ipak, drugi naučnici pokušavaju da evidentiraju i razumeju strukturne razlike u mleku na uzorku od više od 5.500 sisara. Oni su otkrili brojne nepobitne podudarnosti između osobina čudnovatih sisara i načina na koji oni proizvode mleko.
Ispitivanjem mleka devetopojasnog oklopnika, na primer, Majkl Pauer, istraživač laktacije iz Nacionalnog zoološkog parka Smitsonijan u Vašingtonu, i njegove kolege otkrili su visoki nivo kalcijuma i fosfora, i još više koncentracije proteina.
„Protein je bio neverovatno visok“, kaže dr Pauer, koautor dela Mleko: Biologija laktacije.
Povišen nivo minerala je imao smisla. „Šta oklopnik stvara? Koštani oklop“, dodaje dr Pauer. „Zato ne iznenađuju visok nivo kalcijuma i fosfora koji se prenose na mlade.“
Ali čemu toliki protein? Istraživači su ubrzo utvrdili da je to pitanje hemije.
„Ukoliko imam mleko bogato kalcijumom i fosforom, ono mora biti bogato i proteinom, zato što je protein zaslužan za prenos kalcijuma i fosfora“, objašnjava dr Pauer.
Laktacija je skupa i zahteva evolucijsko opravdanje. Flamingosi su među retkim pticama koje svoje mlade hrane mlekom, a u procesu laktacije oni gube boju. Ženka i mužjak grade gnezdo, polažu jedno veliko jaje, a kada se ono izlegne, flamingosi ga obilno hrane bogatim ptičjim mlekom narednih devet meseci.
Zov mladunca u mozgovima roditelja stimuliše oslobađanje prolaktina – istog hormona koji podstiče laktaciju kod žena – od kojeg ćelije u grlu roditelja otiču i ispuštaju sekret magične formule.
Mleko flamingosa, bogatije proteinom i masnije od ljudskog mleka, ima „konzistenciju kravljeg sira“, kaže Pol Rouz, istraživač flamingosa sa Univerziteta Egzeter u Velikoj Britaniji. Ono je, takođe, jarko ružičasto. Roditelji mleko opskrbe istim pigmentima, karotenoidima, koji su zaslužni za boju krila flamingosa i koji su, u isto vreme, antioksidanti.
Kako meseci prolaze, roditelji moraju da luče sve više mleka kako bi ispunili potrebe svojih mladih. Do trenutka kada mladi flamingo stasava u odraslu jedinku robustnog tela i jarke boje, njegovi roditelji već su mršavi i iscrpljeni, a njihovo perje zimski belo.
Smatra se da su preci modernih sisara polagali određenu vrstu poroznih jaja obloženih mekom ljuskom kakva se danas sreću kod guštera, zmija i nekolikih sisara sa kloakom poput kljunara. Kod takvih jaja postoji hroničan rizik od isušivanja, što znači da su moderne zmije i gušteri često prinuđeni da jaja polažu u relativno vlažnoj sredini.
Naši drevni preci tako su došli do oslobađajućeg rešenja: pretvori se u kantu punu vode i polaži jaja gde god želiš.
„Velika je verovatnoća da je prva funkcija mleka bila da hidrira jaja koja se polažu u sušnim sredinama“, kaže Ejmi Skibil, stručnjak za laktaciju kod sisara. Mleko se, pre nego što su sisari razvili bradavice, lučilo kroz pore na grudima.
Kod jaja u mekoj ljusci takođe postoji rizik od infiltracije mikroba, a genetska istraživanja pokazuju da su rani procesi hidratacije jaja podrazumevali i antipatogene komponente.
Kada se kod sisara konačno uspostavila laktacija kao glavni način da se mladi othrane, brzo su nastale različite vrste mleka koje odgovaraju različitim kombinacijama potreba i ishrane.
Količina i raznovrsnost šećera u ljudskom mleku, na primer, nadmašuje one koji postoje kod bilo kojih velikih čovekolikih majmuna, kaže Majkl Pauer. On kao razlog za to navodi činjenicu da šećeri ljudima nisu neophodni da bi razvili veliki mozak, kako neki tvrde, već zato što su nam bile potrebne antimikrobne moći šećera kako bismo se nosili sa svim patogenima sa kojima smo se susretali kada smo živeli sa životinjama u neposrednoj blizini.
„Naša sposobnost da koristimo životinje u različite svrhe i na različite načine jedan je od razloga što smo uspešni“, dodaje Pauer, iako je to bio „veliki šok za sistem“. Srećom, naše mleko doraslo je izazovu. „Naš mozak je stvorio naše mleko, a ne obrnuto.“
© 2019 The New York Times