Jednog trenutka En Mekbrerti je psovala svog starijeg sina Majkla, koji je trebalo da je odvede na dugo planirani odmor na plaži za vikend, ali je kasnio i nije se javljao na telefon.
Sledećeg trenutka, policija je pokucala na vrata njenog doma u River Vejlu, u Nju Džerziju, i obavestila je da je njen sin Majkl (51) pronađen mrtav u svom domu zbog infekcije srca.
„Nemojte da me lažete tako“, rekla je policajcima irskim naglaskom.
Ona se pre šezdeset godina doselila iz Irske, radila kao bibliotekarka, odgajila petoro dece i razvela se. Tokom svog dugog života – ima osamdeset sedam godina – smrt njenog sina 2013. godine bila je „najgori period njenog života“. Da vaše dete umre pred vama, u bilo koje doba života, remeti ono što nazivamo „prirodnim redosledom“.
„Izgubite deo sebe“, kaže ona.
Deca treba da vas nadžive. Kada to nije slučaj, onda roditelji pate od depresije, lošeg fizičkog zdravlja i stope razvoda su sve veće čak i nakon nekoliko decenija braka, prema istrazi.
„To je trauma koja ne nestaje“, kaže Marša Mailik sa Univerziteta Viskonsin-Medison koja se bavila istraživanjem teških gubitaka.
Ali kada starija osoba izgubi odraslo dete, dolazi do emotivnih i pragmatičnih procesa.
„Gubitak označava nešto drugačije u to doba života“, kaže dr Marša Mailik. „To može imati naročit efekat.“
Gubitak odraslog deteta može dovesti do gubitka podrške koja je potrebna roditeljima. „Na njega smo se svi oslanjali“, kaže Ketlin o svom bratu. „Kada se mama ne javlja na telefon, koga bismo zvali? Majkla, živeo je na samo pet minuta od nas.“
Sva druga deca su bila udaljena nekoliko sati vožnje. En se i dalje vozi kolima na mise subotom i ima mnogo prijatelja u svojoj zgradi, ali Majkl je bio ona osoba koja bi spontano odvela majku na večeru i pitao bi je da li joj je nešto potrebno iz supermarketa i doneo joj kući.
Ketrin Berner, gerontolog sa Univerziteta u Masačusetsu u Bostonu, kaže da starija osoba koja izgubi dete može biti mnogo više ranjiva nego osoba koja nikada nije imala dete i koja je napravila društvene mreže na koje se ljudi bez dece oslanjaju.
Mnogo je teže podneti smrt koja je bila nasilna i do koje je došlo iz stigmatizovanih razloga. Majkl je bio tabletoman. „Borili smo se. Svađali smo se“, kaže njegova majka. „Osećam krivicu.“
Neki od onih faktora koji su pomagali roditeljima nakon smrti njihovog deteta postali su s vremenom manje dostupni. Stariji ljudi ne mogu da imaju više dece, i ako su izgubili partnera, ne mogu da pronađu utehu koja bi bila još jedan izvor podrške.
Ali oni i dalje mogu da pronađu način da se oporave. En se okrenula veri; svakog jutra, ona se moli za Majkla. To joj pomaže. „Vodim borbu sa Bogom“, kaže. „Pitam ga: ‘Kako si mogao to da uradiš? Kako si mogao da mi oduzmeš Majkla?'“
Tagovi
