Mogu da budem na tim redovnim kulturnim događajima i depresivan. Zbog dobre memorije. Pa onda kažem: „Ovo mi je taj i taj FEST“, „Kad prođe od onog filma sa FEST-a ovoliko koliko je prošlo do sad, imaću onoliko godina.“ Mogu da primetim i promene i konstante. Na šanku Sava centra je uvek prijatno. Razmišljam dok se puše aparati za kapućino i espreso. Ili se to puši voda za čaj?
Ali nema na šanku više pušenja. Nema ga već godinama, ali je na njemu i dalje gužva. Imamo i delimični povratak ovog festivala na nekadašnje mesto — Kombank dvoranu (Dom sindikata). To je fasada nostalgije i početaka kada su na festival dolazile najveće svetske zvezde. Toliko se pisalo o toj geopolitici i da se smanjenjem zemlje smanjio i interes za nas. Taj Robert de Niro, Džek Nikolson i ostali na fasadi Doma sindikata su daleka prošlost i podsećanje na vreme u kojem je bilo moguće da holivudske zvezde mljackaju u Skadarliji ili igraju kolo. I da u Hronikama FEST-a gostuju Pjer Paolo Pazolini, Kopola i mnogi drugi značajni autori.
Ali FEST nije samo oplakivanje. Okej, nekada se u doba festivala pričalo o zvezdama iz Amerike, a u doba ovog o dolasku aviona iz Rusije. Ali ovaj filmski festival je i nešto drugo. To je nedelja u kojoj ne gledate samo filmove već se u tim aulama bioskopskih dvorana sudarate sa svetom za koji biste voleli da je većina. Šank Sava centra je koridor susreta ljudi koji se sreću od FEST-a do FEST-a.
FEST je bio i ogledalo političkih i društvenih događaja. Setimo se preskakanja devedesetih ili pištaljki koje su se orile u mraku Sava centra osvetljavajući svest da na kilometar odatle idu protesti i borba protiv Miloševića. I nijednom političaru nije svejedno da otvori Festival festivala. Zvižduci koji su dočekali neke od aktuelnih gradskih političara doveli su do toga da se sada niko od njih i ne bori da otvori ovu selekciju najboljeg inostranog i domaćeg filma.
Postoje ovih dana priče da je neprimereno da se prvi čovek gradskih festivala nađe u sali „Makavejev“. I to stoji, ali FEST nije on, i nisu nikada bili funkcioneri, i to od dana kada je festival organizovao Milutin Čolić. To sve dođe i prođe, a ostane tih nedelju dana zbog kojih je i tinejdžer Kusturica tempirao dolazak u Beograd na raspust. I ne samo on nego i mnogi drugi. Sve dođe i prođe, pa i naše godine koje merimo od jednog do drugog FEST-a. I tamo, na garderobi Sava centra, kad pokupiš jaknu posle poslednjeg filma festivala, pomisliš da je gotov još jedan festival i da ti je život kraći za jedan FEST.
Tagovi
