Kada sam prošle nedelje napustio studio N1 televizije, pomislio sam da su iznenada dobili nacionalnu frekvenciju. Toliko me je ljudi zvalo.
Ali nije bilo do gledanosti, već do ideje koju sam izneo – ograničenje mandata. Malo sam to načeo u prošloj kolumni, pa je red da objasnim zašto mislim da bi to bila najvažnija stvar za demokratiju u našoj zemlji.
Pretekst: to je američka tradicija koju je uveo Džordž Vašington odbivši treći mandat jer nije želeo da stvara kult ličnosti, niti novu monarhiju. Građani su na izborima potvrđivali to njegovo nepisano pravilo, da bi nakon Frenklina Ruzvelta koji je 1940. osvojio treći mandat, pa ’44. i četvrti, političke elite to zakonom sprečile.
Kongres su 1946. osvojili republikanci koji su kao jedan od najvažnijih zakona doneli 22. amandman i ograničili predsednika na maksimalno dva mandata.
Obe Amerike. Zemlje Latinske Amerike krajem osamdesetih i početkom devedesetih izabrale su ovaj model, sve izuzev Kube, pošto su bile opterećene vojnim huntama i diktatorima. I nije dalo loše rezultate. U Kolumbiji, Salvadoru i Paragvaju predsednik je ograničen na jedan mandat (i potpredsednik koji je važna figura), dok su u Meksiku otišli korak dalje i proširili to pravilo i na sve ostale državne službenike.
Zašto toga nema u Evropi? Prvo, ima u Francuskoj koja ima predsednički sistem; a drugo, u Zapadnoj Evropi nije bilo potrebe do sada. Šta će vam ograničenje u Italiji u kojoj se vlast menja na godišnjem nivou, ili u razvijenoj Evropi u kojoj su građani to sami regulisali, kao Amerikanci do Ruzvelta.
Ali onda se pojavila Angela Merkel. I otvorilo se pitanje da li je to demokratija.
Čovek koga je pobedila pre 14 godina, Gerhard Šreder, danas kaže da nije. On se javno zalaže za ograničavanje kancelarskog mandata na osam godina. Kao i mnogi u Nemačkoj.
Psihološki problem. Svrha parlamentarnog sistema je što u njemu stranka predstavlja politiku, a ne ličnost.
Ali postoji i psihološki problem. Zamislite da ste protivnik Merkelove. I da sa tim živite 20 godina ili ceo svoj život. Koliko je lakše protivnicima Trampa u Americi kada znaju da on još ima dve godine, ili nekim čudom maksimalno šest.
Ja inače mislim da su zbog toga ljudi na ulicama u Srbiji. Njihov najveći problem nije Vučić, već što tome ne vide kraj. Zbog toga i odlaze iz zemlje, što je najveći problem ovog društva. No, vratiću se na to kasnije. Da vidimo kakva je situacija u Istočnoj Evropi.
Na istoku ništa novo. Bivše komunističke zemlje posle rušenja Berlinskog zida izabrale su polupredsednički sistem u kom su izvrgle ruglu ograničenje mandata za predsednika, jer im u pozadini funkcioniše kancelarski sistem bez ikakvih ograničenja.
Ovaj mutant sistem, koji je izabrala i Srbija, omogućava stvaranje autoritarnih režima. Mi danas pokušavamo da uspostavimo demokratiju na izbornom zakonu koji nam je ostavio diktator Slobodan Milošević. Paradoks.
Po ustavu premijer vodi zemlju, ali mu predsednik daje mandat kao da smo u monarhiji. Na kraju, pojavljuje se i treća nelogičnost pošto predsednika koji nema velika ovlašćenja biraju direktno građani, čime dobija najveći legitimitet.
Zato Milo Đukanović 30 godina prelazi sa mesta na mesto i upravlja Crnom Gorom, više nego što je ijedan Karađorđević ikada upravljao kraljevinom. Sad zamislite da Crnogorci znaju gde je kraj Mila Đukanovića, ili da su Srbi znali 1997. da Milošević ima još godinu dana. Ja mislim da ne bi bilo ni rata, ni bombardovanja.
Kako da se ograniči mandat? Jednostavno. To ne mora čak ni da bude ustavna kategorija, iako bi to bilo bolje rešenje, kako bi se kasnije teže menjalo. Zakon o ograničenju mandata može da donese Skupština, baš kao što je 22. amandman doneo američki Kongres.
U zakonu treba samo da piše jedna stvar: Ograničava se mandat na osam godina zbirno za tri najvažnije funkcije u zemlji: premijera, predsednika i predsednika parlamenta.
Šta bi to značilo za našu demokratiju? Naša zemlja bi se jednim zakonom preko noći demokratizovala. I to u toj meri da bi mogla da postane uzor u Evropi. Da mi postavimo nešto na šta će da se pozivaju nemački politikolozi, iako je – opet – to nama potrebnije nego Nemačkoj, pošto smo skloni stvaranju kulta ličnosti i autoritativnom vođi.
Zar nije upravo to ono što traže ljudi na ulici? Prošle nedelje napisao sam da narod treba političarima da dâ ugovor, a ne oni njemu. A ovo je možda idealan trenutak da se testira i srpska opozicija koja ovakvim predlogom može lako da pokaže da joj nije stalo do vlasti, već do demokratizacije zemlje.
Šta to znači za političare? Kada bi znali da će na vlasti da provedu tačno osam godina, drugačije bi se ponašali nego danas kada misle da od njih sve počinje i da se sa njima sve završava. Oni vole da pričaju da im je četiri godine malo, kao da nije lakše promeniti malu zemlju nego veliku u kojoj važe ta pravila. Ovako mi imamo stalno istu situaciju da oni dođu na vlast pokušavajući nešto da promene u prvih godinu, godinu i po, a onda pomisle da su nepromenljivi. Poznata je izjava jednog dosovskog političara koji je rekao da ovde samo budala može da padne s vlasti. Na kraju su pali…
Ali sad zamislite političare koji znaju dan kada odlaze sa vlasti. Mislim da to menja suštinu naše politike…
Na kraju, zaustavlja ovo besmisleno pozivanje na bivšu vlast, u kojem demokrate i dalje pričaju o devedesetima, a reformisani političari iz devedesetih o dosovskoj vlasti. Zamislite Obamu da u poslednjoj godini mandata priča o Bušu? Ili da gradonačelnik Njujorka priča kako je bivši gradonačelnik pre deset godina čistio sneg?
Zloupotreba. Pravilo ograničenog mandata najbeskrupulozniji političari naravno da će pokušati da ignorišu, ali će im posao biti znatno otežan. To je valjda i suština dobrih zakona.
S druge strane, u današnjem svetu vlast se ne daje ni bratu. Eventualno ženi, kao neka nelegalna imovina koju pokušavate da sakrijete. Videli smo kako se to završilo u Argentini, ili u pokušaju u Americi. Dakle, kruna se daje deci, a vlast nikome…
Šta ako Vučić na to pristane? Daj bože da pristane. On je sam najavljivao da će da se povuče sa čela stranke ove godine, da su na gradskim izborima poslednji put išli na njegovo ime… Ako već želi da se upiše u istoriju, nema boljeg puta od toga da sam sebi ograniči mandat.
Ipak, u to mnogo ne verujem. Vučić bi imao pravo na još jedan mandat, pošto je počeo vlast sa mesta PPV-a, i to bi mu svakako bilo i više nego dovoljno. Ali argument da bi mogao da se vrati kao PPV je neutemeljen, pošto je to obrnuti proces. On je prisvojio vlast u koaliciji koju su napravili Nikolić i Dačić, ali svakako ne mogu da ga zamislim kao nekog ko posmatra kako Neša Stefanović prima Putina.
Uostalom, nek pristane. Nama ovakav zakon treba kako ne bismo dobili Vučića posle Vučića. Kako bismo jednom zasvagda, i to zakonski, prešli Rubikon demokratije. Vašington, umesto Cezara…
Tagovi
