Opozicija sprema ugovor s narodom, a vlast izveštaj narodu. Nema tu ničeg originalnog.
To su i svetski trendovi. Političarima su ponovo puna usta naroda, što može da bude ozbiljan problem pošto tada uglavnom dolaze nepredvidiva vremena. Uz sve to, posle radikalne levice i radikalne desnice pojavljuje se i radikalni centar. To još nismo videli!
Profesori, akademici, novinari, analitičari vole za sebe da misle da su superiorna bića koja su iznad političkih svađa. U zapadnom svetu to su uglavnom socijaldemokrate koje same sebe smatraju umerenjacima. Oni se groze radikalne desnice, koja je opstala kroz vreme, i malo manje radikalne levice koja se inkorporirala u sistem.
Šta ćemo onda sa fanatizmom centra? O tome ove nedelje u Njujork tajmsu piše njihov vodeći kolumnista Pol Krugman. On se bavi Starbaks milijarderom Hauardom Šulcom (ovde čak ni Starbaks ne može da se otvori kad je rekao) koji je najavio predsedničku kandidaturu jer mu je dosta političara! Američci treba predsednik koji se ne razume u politiku, kaže on, pritom ne misleći na Trampa, dok Krugman tvrdi da se oko te ideje polako okuplja konvencionalna elita centra.
Da li se upravo to dešava na našim ulicama? Da li su naši tzv. građani zapravo klasični centristi, kojima je samo drugačije kumovao Konstantinović?
Kako u Srbiji zarobljenoj liderima iz devedesetih da vam se ne smuče političari, što je sve više i moj stav, doduše sve više sa anarholiberalnih pozicija.
Kad Ana Brnabić kaže da je država dala pare Nikoli Koju da snimi film, onda ona time želi da kaže ili da je Nikola Kojo državni neprijatelj ili da su to njene pare. Ili i jedno i drugo. Ko je Srbija? Šta je Srbija? Čije ona pare daje? Svoje? Vučičeve? Vladanove 🙂
Ili su to pare svih nas. A ukoliko smo dozvolili da se to postavi kao legitimna tema, onda je legitimno i da se sve te pare ravnomerno rasporede, pa da naprednjaci dobiju 55 odsto, ukoliko već klejmuju da toliko imaju. Dakle toliko je dala Koju. Ili je njemu pripalo s druge strane.
Nije, ipak, normalno da se jedan od najpopularnijih glumaca 2019. oseća kao advokat Draže Mihailovića 1946. godine. Ili još gore, da najavljuje da će da ide iz zemlje?
Meni je zanimljiv i jedan drugi njegov stav.
On kaže na N1 da je video Ugovor sa narodom, koji priprema opozicija, i da ga je bacio posle prve rečenice. Zar to nije kao da neki političar baci sčenario za film posle prve strane?
Zašto se ne bune čovek koji je dva puta bio predsednik države, gradonačelnik u dva i po mandata i najmlađi ministar koji je bio predsednik Generalne skupštine UN?
Ili oni, ipak, jedini nisu shvatili da narod nije na ulicama zbog Kosova, EU i politike, već zbog demokratije. To ni Vučić izgleda nikako da shvati.
I zato bi narod trebalo političarima da dâ ugovor, a ne oni njemu. Baš kao što bi Vučiću trebalo njegovi da traže izveštaj, a ne on njima da ga piše.
Nekad je, ipak, dobro doći do zida. Pogledati se u oči. Naterati političare da pristanu na ono na šta nikad ne bi pristali u normalnim vremenima.
Jer ovo nije ničija Srbija više nego vas i mene. I zato je makar kulturno da se oko toga dogovorimo. Da to bude osnovni zahtev i vlasti i opoziciji. Jedna tačka Ugovora. Ograničenje mandata. Kao u Americi 1776.
Osam godina i gotovo. Nek vlada bilo ko. Preživećemo. Predsednički ili premijerski sistem, ali ne ovaj Miloševićev mutant koji je on napravio kako bi vladao večno.
Zajednička firma u kojoj biramo direktora. Ne treba nam ni Vučić posle Vučića, ni Tito posle Tita.
Ko normalan ne bi pristao na to? Jednostavan zahtev koji postoji u svim zemljama na koje se pozivamo.
Jer drugačije mi radimo ovo što radimo. Biramo patrijarha, onda vladike biraju audije.
A mi koliko damo…
Tagovi
