Zbog gusala sam uvek mislio da sam makar malo manje Crnogorac; zbog gusala, a ne samo zato što moja mama uopšte nije bila Crnogorka.
Gusle su bile u gotovo svakoj kući u koju bih otišao na dečji rođendan, slavu ili saučešće, stajale su ponosno u dnevnoj sobi, izviše vitrine, sjajne, ulaštene, nikad prašnjave. Televizor, milje na njemu, rodoslov marke porodično stablo, jednored knjiga: isključivo sabrana dela Njegoša, i iznad svega toga gusle sa glavom na kojoj je izrezbaren dvoglavi orao, bilo onaj na čijem su grudima četiri ocila ili lav što je nekud krenuo, već po političkoj i nacionalnoj pripadnosti domaćina.
Kod nas nije bilo gusala. Umesto tog instrumenta stajao je muzički stub marke AIWA i singlice Pola Makartnija i Riblje čorbe, plus ploča grupe Merlin koju je sestri i meni krajem osamdesetih potpisao Dino himself. Ni Njegoš se u našem domu nije smeo eksponirati – deda je to strastveno objašnjavao nekakvom poharom našega, paz’te sad, plemena, još u devetnaestom veku, zbog čega su Petrovići, a bogme i Cetinjani, bili nepoželjne osobe, čak i ako su se izdavali za pesnike – pa sam u detinjstvu, zagledan u tuđe gusle, često preispitivao svoje crnogorstvo; to nije bilo toliko neuobičajeno, pošto su tih godina, a i mnogo kasnije, sve do današnjeg dana, mnogi u Crnoj Gori preispitivali svoje crnogorstvo, a tek srpstvo i ostalo stvo, vazda sa različitim i neočekivanim ishodima.
Nisam, dakle, imao preteranog kontakta sa guslama i guslarima, na porodičnim okupljanjima niko nije udario šakama o koleno i rekao „e, mogli bismo malo zaguslati“, niko nikada nije rekao „nema prave žurke bez gusala“, mada ne garantujem da se jednom-dvaput nismo napili od bambusa i pustili kasetu kakvog guslara prezimena Šćepanović, Šćekić ili Šarović.
Bilo bi to u finalu obnevidelosti i bilo je, nazdravlje svim precima, baš grozno: zvuk, izveštačeni glas, naprezanje pojca kao da, Bože sakloni, ima dugotrajnu opstipaciju, maltretiranje ušiju i mozga. Nekolicina nas je baš zato imala ideju da napravi pank bend u kojem bi gostovale električne gusle. I iz kontre, jer su tada gusle od dobrog dela javnosti & građanstva uveliko dezavuisane kao suviše tradicionalne – ovu reč, za potpuni efekat imerzije, izgovoriti naglas u italiku, s podrazumevanom gadljivošću – kao relikt prošlosti kojeg se Balkan mora otrsiti da bi mu bilo bolje; guslati je postao glagol isključivo negativne konotacije.
Tako je bilo sve do kraja novembra, kada je pevanje uz gusle upisano na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao deo kulturnog nasleđa Srbije. Tamo su, još odranije, porodična slava i kolo.
To, naravno, nije značilo da će gusle odjednom postati popularne, da će klinci umesto trepa početi da cepaju deseterce, a da će se na YouTubeu otvoriti kanal i beležiti milionske preglede mladih guslarskih naraštaja; no ono što se dogodilo bilo je još luđe, mada još više balkansko: ambasadori okolnih država pri Unesku – Albanije, Hrvatske, Crne Gore, BiH – podneli su zajednički zahtev da se utvrdi čije su zapravo gusle, ljuti što su ih Srbi pretekli u guslanju.
Stvar je kulminirala kada je crnogorsko Ministarstvo kulture i zvanično negodovalo što je na otvaranju Kulturnog centra Srbije „Ivo Andrić“ u Pekingu nastupio guslar u crnogorskoj narodnoj nošnji, čime su „organizatori tog nastupa posegnuli u konkretno kulturno nasleđe Crne Gore, predstavljajući ga kao svoje“.
Eto ti sad, toliko su se svi gnušali gusala, ubiše se da ih ostave u prohujalim vekovima, da ih proglase jednim dibidus zločinačkim instrumentom, a sad se upinju da pokažu da je ova stvar od javorovog drveta pomalo i njihova.
Istina, i jesu svačije: enciklopedije navode da su „male lire“ na Balkan doneli Sloveni još prilikom prvobitnog naseljavanja poluostrva, neki drugi izvori kažu da su u Evropu stigle sa islamskom plimom u desetom veku. Stefan Nemanja je na dvoru umeo da angažuje orkestar sastavljen od dobošara i guslara, ali se prvi pisani tragovi o guslama na ovim prostorima pojavljuju tek u 16. stoleću. U Albaniji i Rumuniji ih zovu „lauta“ – Albanci istovetno rezbare glavu i gudalo kao i drugi narodi – Lužički Srbi „husle“, pre koju godinu preminuo je najpoznatiji hrvatski guslar Mile Krajina, a ovi se zvuci mogu čuti čak i u pesmama Marka Perkovića Tompsona.
Odavno nisam razmišljao o guslama, taman koliko nisam brinuo da li sam manje ili više Crnogorac, mada ću poslednji put gusle čuti pre četiri leta u kanjonu Tare: došao je neki tip mojih godina, izvadio gusle, namirio nakratko namračenog brkajliju nekim novopatriotskim zapomaganjem, a onda počeo da fristajluje, repujući nešto o ženama i parama u picikatu.
I nije bilo, izvini deda, uopšte toliko loše.
Tagovi
