Možda bih, da sam voleo boks onoliko koliko ga je voleo Toni Parsons, mogao i da zavolim Konora Mekgregora i to što on radi. Toni je vazda tvrdio da ima nečeg alijevskog u arogantnom Ircu, što mu je omogućavalo da prestane da frkće na UFC i MMA i ostale skraćenice koje označavaju petominutne borbe u kavezima.
Pisac je, u stvari, prvi srušio predrasudu – i nije dozvoljavao da zaboravimo na njegov stav, čak i na stranicama Nedeljnika ređali su se svojevremeno hvalospevi – da su ljubav prema boksu i ljubav prema tim novim, er, disciplinama, međusobno isključive. Postao je preobraćenik, veliki ljubitelj Konora Mekgregora, i nestrpljivo ću čekati njegov naredni tekst za britanski GQ, nakon što je Mekgregora u Las Vegasu u subotu uveče istamburao Habib Nurmagomedov, a onda je i ekipa Habiba Nurmagomedova odlučila da istambura ekipu Konora Mekgregora, čisto jer su baš mnogo lajali i vređali njihovu veru, kulturu, očeve i majke.
Boks sam voleo kao klinac i nikada više, odrastali smo na Tajsonu – Luisu – Holifildu, pa onda i na Hamedu – De la Hoji – Čavezu, slušali o Aliju, Formanu, Frejzeru, Benešu, Kačarima, Parlovu, Salihuu, Perunoviću; nekako je s odlaskom devedesetih otišao i boks, ostavivši samo kiselo-slatka sećanja na „staklene noge“ Jovana Memedovića i čupu na glavi Dona Kinga.
Bilo da je postalo već previše komplikovano ispratiti sve one kategorije i potkategorije, ili se, budimo patetični kao što je to umeo da bude boks, izgubila plemenitost u nama i sportu i sve postalo previše novac i previše šou-biznis, ovaj sport je proteran na margine, i tek bi se povremeno vratio, jednom-dvaput godišnje, da nas podseti na spektakl, da napuni Vembli kao kada je Džošua iznenadio Povetkina, i da okrene milione dolara, kao u stara dobra vremena.
Takvu nišu ispunio je Dejna Vajt, moderni Don King, i njegovi puleni od kojih je ubedljivo najvažniji postao Konor Mekgregor. I kada se Irac otoič suočio sa Flojdom Mejvederom, to je bila mala, ako i poslednja, pobeda boksa: UFC je došao u klasični, paralelopipedni ring, umesto da bude obrnuto; izdržao je deset rundi u neravnopravnoj borbi, razočarani su ostali svi koji su, kao Toni Parsons, mislili da čudo može da se dogodi, a Konor Mekgregor se polako vratio u svoju kategoriju.
Nisam ga otpisao, opet, ne samo zato što se od relativno finog dečka pretvorio u džibera, uživljenog u ulogu skandal-majstora toliko da je rizikovao fasovanje čak i zatvora, kada je napao autobus svog budućeg protivnika; gde je na krvi i neotesanosti UFC izgubio da bi ušao u mejnstrim (zbog čega će ga pokojni senator Džon Mekejn, koji je vrlo dobro znao šta znači fajt, posprdno nazvati „borbom petlova“), dobio je na šouu koji više pristaje kečerima nego ozbiljnim borcima.
Mekgregor jeste šampion u onom smislu u kojem su to bili Ali ili Tajson, a to nema nikakve veze sa odnosom pobeda i poraza, nokauta i predaja; nažalost, to nema nikakve veze ni sa disciplinom, ni sa samokontrolom, ponajmanje sa tim kakav je neko čovek
Otpisao sam ga jer me za UFC i ostale kerefeke uglavnom baš briga, imam pametnija posla nego da gledam picopevce (na to je mislio Mekejn) kako udaraju jedni drugima kragne, ponekad spretno, ponekad smehotresno kao na dogovorenim „ferkama“ u školskom dvorištu, toliko lepog fudbala koji treba videti, kakvom god loptom da ga igrate. U stvari, ima barem nekoliko Konora koji su mi mnogo draži, a pride nisu dripci i ne ponašaju se hronično ekstravagantno i histerično: recimo, Konor Oberst i Sara Konor iz Terminatora.
(Ništa bolji, mada bi neki rekli da je samo branio svoje i da je vratio rivalu i njegovom timu s kamatom, nije bio ni Habib, koji bi mogao da ostane bez pozamašnog dela prihoda, ali i vize za naredni ulazak u Sjedinjene Države.)
Ali jesam, i pre nego što ga je na UFC 229 prebio neporaženi dagestanski šampion, shvatio ono što će primetiti i Toni Parsons: Konor Mekgregor je jedan od retkih sportista koji nadrastu sport kojim se bave – ako je to uopšte sport, je li – i čiji su popularnost, harizma, pa i pasja usta, zna to dobro Dejna Vajt, važnija za promociju sporta, čuješ mene cirkusa, i obrtanje pay-per-view klikova i strimova od bilo čega drugog što jedan marketinški genije može da smisli.
On jeste šampion u onom smislu u kojem su to bili Ali ili Tajson, a to nema nikakve veze sa odnosom pobeda i poraza, nokauta i predaja; nažalost, to nema nikakve veze ni sa disciplinom, ni sa samokontrolom, ponajmanje sa tim kakav je neko čovek.
Ali to su nas, kad razgrnemo patetiku i romantiku, mnogi šampioni – ne samo u borilačkim veštinama – odavno naučili.
Tagovi
