To sa izgovorima mi je uvek išlo čudno. Za sve je, kako biva, kriva moja familija: mama je bila Beograđanka i nije radila do moje treće-četvrte pa sam s njom progovorio ekavski i tako je ostalo, što je već u nižim razredima osnovne dovodilo do blagih nesporazuma.
Bio je, recimo, taj moj učitelj, Janko Vujisić se zvao, navodni pesnik, prvo veliki Srbin a onda sitni Dukljanin – onaj što je jednog dana, setićemo se te zgode, iznad zelene table skinuo Titovu sliku i naredio nama deci da skačemo po njoj; davao je i minuse i pretio jedinicama za polugodište ko bi naš grad i dalje zvao Titograd, a ne Podgorica – i koji je zvao Preleviće na roditeljske sastanke ne bi li skrenuo pažnju na ovu moju jezičku nepogodu, fol dobronamerno, jer kako će, zaboga, vaš sin kad budemo radili Njegoša. Pošto se on, je li, ne izučava na tim beogradskim školama.
Bilo je, hoću da kažem, uvek budala koje su mislile da je jedan izgovor srpskog jezika baš naš, a onaj drugi baš i nije naš, kao što je bilo – i ima, i mnogo su glasne – budala koje nas ubeđuju da je jedno pismo srpskog jezika baš naše, a ono drugo baš i nije.
Mislio sam, ipak, da su ti dani iza mene, a onda sam ovih dana prvi put upoznao one čudne, samozatajne, vele veoma uspešne i dobrostojeće ljude koji se notarima zovu.
Otkud sad notari u priči o jeziku, izgovorima, akcentima, vladikama? Otud što, i sad ova priča prelazi u dramu jednočinku, moralo da overi neko punomoćje za ostavinsku raspravu. Najavilo, zakazalo, čulo koliko košta ta solemnizacija, i promptno došlo u užurbanu kancelariju u srcu Beograda. Based on a true story.
Marko (poslovno): Dobardandobardan, imam zakazano, sve spremno, sve sam poneo, vidite kako mi je lepa ova crvena fascikla, izvolite punomoćje od mog crnogorskog advokata L. S. Evo, nije čak ni izgužvano.
Notarka (sumnjičavo): Punomoćje mora biti napisano ćiriličnim pismom. Molim vas da nam što pre obezbedite ćiriličnu verziju punomoćja.
Marko (nesigurno): Pa i latinica je naše pismo?
Notarka (prekorno): Prema zakonu o tomitom kao i o tomitom, sve notarske overe moraju biti na ćirilici. Istina, to nekad pravi probleme kada overavamo nešto za Hrvatsku, ponekad čak i Bosnu i Hercegovinu, ali vi ćete u Crnoj Gori proći s ćirilicom, bez brige. Niko nam se dosad nije žalio za Crnu Goru.
Marko (zgranuto): Hoćete da kažete da ste svesni da maltretirate naše ljude insistirajući na ćirilici?
Notarka (službeno): Mi samo poštujemo zakon. A i znate, ipak je ćirilica naša…
Marko (zadrto): Naša je i latinica.
Notarka (napredno): Ćirilica je više naša.
Marko (patetično): Ugh. Okej, na primer, neki stari čovek koji teška srca prodaje svoju kuću u Krajini mora još da trpi šikaniranje u hrvatskom sudu zbog ćirilice? Ode tamo, i vrate ga neobavljenog posla, jer *vi* ne priznajete latinicu? Okej, postoji li način da insistiram da moje punomoćje bude na latinici?
Notarka (ozlojeđeno): Mogli biste da se izjasnite kao pripadnik nacionalne manjine…
Marko (kreativno): To! Stavite „Mađar“, danas mi se baš biva Mađarom, zbog lipa, šta li.
Notarka (siktavo): … Ali onda bismo morali da angažujemo ovlašćenog sudskog tumača, i potrajalo bi, uz to bi i podiglo cenu solemnizacije. Ne preporučujem da to radite. Namučićemo se i vi i mi.
Marko (pomireno): Tjah. U redu. (Nešto kasnije.) Izvolite punomoćje od mog advokata… na *ćirilici*.
Notarka (trijumfalno): Hvala. (Čita.) Stanite, stanite. Ovo ne može. Ja ovo moram da prevedem.
Marko (šokirano): Morate da šta?
Notarka (nestrpljivo): „Nasljedstvo“, „pokojnog djeda“, „podrazumijevajući“, „cjelosti udjela“… Ovo nije srpski jezik. Mora da se prevede.
Marko (konsternirano): A koji je to jezik, izvinite?
Notarka (zamišljeno): Gospodine, to ja ne znam, niti je moj posao da znam. Ali srpski nije.
Marko (preglasno): A Branko Ćopić, gospođice? A Meša Selimović? A Njegoš? A Vuk Karadžić? A sestra Leke kapetana? „Od kako je svijet postanuo, nije veće čudo nastanulo“? „Ja kakva je, jada ne dopala“? To nije srpski, šta?
Notarka (besno): Gospodine, ja ovo moram da prevedem na srpski jezik.
Marko (tiho): To je srpski jezik…
Notarka (odlučno): Imam li vašu dozvolu da prevedem ovo na srpski jezik?
Marko (beznadežno): Imate…
Notarka (samozadovoljno): Hoćete u dve kopije? To je 3.400 dinara…
Tagovi
