U godini kada se navršilo tri decenije od Osnivačke skupštine Demokratske stranke (DS) i uvođenja višestranačja, demokratija u Srbiji ’grca na respiratoru’, ostaje bez daha.
Politički ’lideri’ je ’kroje’ po sopstvenoj meri i ne podnose nikoga i ništa što ne mogu da kontrolišu. Uveravamo se u ispoljavanje ambicija koje su postale opsesije, sagledavamo odsustvo svesti o javnom interesu, emotivne ispade, ispoljenu (auto)destruktivnost koja ne vodi ka konsolidaciji političkog pluralizma, već ličnim (samo)promocijama. U takvim okolnostima, očigledno je, ni DS, ne odoleva entropiji. Danas je teško negirati da je stanje u njoj, u najmanju ruku, neobično.
Bez obzira na to kroz šta je prolazila tokom 30 godina od svoje obnove, na ’bogatu’ istoriju pokušaja i pogrešaka, okupljanja i podela, DS je bivala značajan činilac u društveno političkom životu Srbije. Međutim, ona, kao i cela opozicija, opet proživljava težak period, trpeći posledice aktuelne društveno-političke situacije. Dok ’klizimo’ u jednopartijski društveno-politički sistem, stranka se bavi sobom. Razjedinjena je, letargična, finansijski oslabljena i slabo pokrivena mrežama uticaja na lokalu. Osnovni razlozi za takvo stanje su nedostatak koordinacije, ideja i alternativnih programa; prazna retorika i demagogija, umesto argumentovanih rasprava i akcija; izražene sujete i liderske ambicije dela rukovodstva; ’davljenje’ u sopstvenoj neslozi… ali i realna moć vladajuće koalicije. Politička scena se pretvorila u arenu.
U protekle dve godine, naročito, propušteno je niz prilika da se za DS učini više na delu, nego na rečima. To je dovoljno vremena da se ispolje liderski potencijali. Međutim, izostala je organizaciona, kadrovska i materijalna konsolidacija. Odugovlači(lo) se sa formalnim ujedinjenjem sa SDS i Zajedno za Srbiju, te stvaranjem velike i jake DS. Među rukovodstvom i članovima stranke ispoljene su podele i ideološke i vrednosne razlike o kojima treba dobro razmisliti. Umesto atmosfere razumevanja i saradnje, svakodnevno se eksponira negativna energija i podstiču različitosti, što ukazuje da srljamo u opasnu situaciju. Olako se iskazuju uvredljivi komentari i kvalifikacije, koriste neprimerene reči i šire dezinformacije, bez razmišljanja o posledicama eksponiranih misli. Takva situacija je neodrživa.
Trenutno, nije lako optimistično promišljati o budućnosti DS, jer se stiče utisak da je prepuštena interesnoj grupi koja je umislila da je u politici baš sve dozvoljeno i da je dobila mandat da ’vlada’, a ne da stvori uslove za reformu stranke, potom i reformu društva. Kada postoje različita mišljenja, različite ideje i viđenja pravaca delovanja, kada se podstiču stare razlike i nove podele – nužna je debata! Nje nema, a predsednik stranke koji je, svakako, najodgovorniji za stanje i ’šumove na vezi’, sa svojih par potpredsednika i članovima Izvršnog odbora, ne samo da se distancirao od onoga što dovodi do uspeha (a očekuje uspeh?), već je ušao u fazu u kojoj više ne oseća potrebu i nužnost da objasni i opravda postupke pred organima i članovima stranke koji se ne slažu sa paušalnim (pr)ocenama i nedemokratskim režimom rukovođenja i rada.
U političkom nadgornjavanju u DS, proteklih meseci, niko nije pobedio, a svi smo (manje ili više) izgubili. Zato, ova situacija mora da se razreši!
Nemamo pravo na nove greške i podele. Zbog specifične unutrašnje političke kulture, uvek je bilo oprečnih mišljenja, sučeljavanja, sporova… Ali oni su se rešavali dijalogom – na način koji priliči demokratama. Tako treba da bude i ovoga puta. Artikulisana DS, sposobna da se menja, da nudi program i viziju, potrebna je građanima ove zemlje. Ona treba da bude stožer opozicije koja će da vrati demokratiju i parlamentarizam u Srbiju. Ne možemo reformisati državu, ako nismo u stanju da reformišemo sebe. Da bi se razmimoilaženja zaustavila i razotkrili činioci koji su izazvali raskol, a svest o jedinstvu ojačala, nužni su dobra volja i iskrena namera mnogih, prvenstveno predsednika Lutovca. Politika je stalno donošenje odluka, govorio je Zoran Đinđić. One uvek imaju cenu, naravno.
Zbog opredeljenja da ne prihvatam stanje u kojem pravila postaju izuzeci, a izuzeci pravila, da se ne složim sa selektivnom primenom propisa i procedura, da se oduprem jednoumlju koje guši svaku kritičku reč, kao i izolaciji od stvarnosti, ne svojom voljom, svrstan sam (premda nisam imenovan) u ’nekolicinu’ nezadovoljnih ’pučista’ i ’Vučićevih podanika’ koji žele da preuzmu ili razbiju DS(?).
Takva, neargumentovana, kvalifikacija je pokazatelj odsustva pristojnosti ljudi kojima je politika zanimanje ili koji ka tome streme. Nikome nije cilj da pravi novu ili ’proda’ postojeću DS. Naprotiv, namera nam je da se (iz)borimo za dijalog, slobodu mišljenja, vladavinu prava, jer mnogi od nas zaslužuju više i bolje od aktuelnog stanja.
Vreme nam nije saveznik, kao ni okolnosti. Nemamo više ni jedan jedini dan za sopstvene važnosti i razlike. Poslednji je trenutak da razum nadvlada emocije. Ne smemo dozvoliti da se savest izgubi u bespuću politike. Sviđalo se nekom ili ne, zajednički planovi i akcije su nužnost. To je od nacionalnog značaja, ne samo stranačkog. Za početak, potrebno je da se pojedinci oslobode sujeta. Politika nije ničija privilegija! Ko to ne shvata, ne razume gde i kako živimo i kuda klizimo.
Za demokratiju, društvo i državu je važno, gotovo krucijalno, postojanje jake i stabilne DS koja će svoje interese podrediti interesima građana i biti stožer opozicije. Stabilnost i napredak zemlje zavise i od toga koliko su politički činioci međusobno ravnopravni. Da bi se vratili u politički život Srbije i bili korektor vlasti, moramo izaći iz konflikta.
Kako? Iskrenom komunikacijom, potiskivanjem predrasuda, tolerancijom, kompromisom… Verujem u dobru volju, iskreno htenje i umeće da se pronađe izlaz iz aktuelne situacije. Pred svima, koji misle da može i treba bolje, nalaze se važni zadaci, velike obaveze i uporan rad.
Izazovi su veliki, ali i šanse su realne da se DS vrati na pravi put. Ispoljene različitosti i probleme ne može da ’amortizuje’ jedan čovek, bez obzira kakvu karizmu ima. Nužan je tim stručnih i motivisanih ljudi koji mogu da povrate kolektivni kredibilitet.
Demokratska stranka, uveren sam, pored svih nesuglasica, u sebi ima snagu i sposobnost da se (formalno i suštinski) menja, da se razvija i formuliše politiku za nove izazove i da ponovo postane partija u kojoj je vladavina prava jača od interesa onih koji rukovode njome i gde svako može izraziti svoje mišljenje, bez straha od posledica. Šansu za zaokret i sveopštu konsolidaciju vidim u organizaciji i skorašnjem sprovođenju neposrednih stranačkih izbora – za sve funkcije, na svim nivoima. Demokratija je, ipak, na prvom mestu, a svako ima slobodu izbora.
Piše: Petar Radojčić, član Političkog saveta i Glavnog odbora DS
Tagovi
