Sila koju su izveli na ulice najveći je pokazatelj njihove slabosti: Sergej Trifunović za Nedeljnik

Dobar dan. Kako ste? Ja sam dosta dobro s obzirom na okolnosti. Državu koju volim okupirala je diktatorska kamarila i dovela je do tačke pucanja. U takvoj Srbiji trenutno živim i to od kulture. U toku je smena režima na ulicama, dok planetom hara potencijalno smrtonosni virus. I da, juče mi je neki bilmez raskrvario glavu na protestu. Bio je u ekipi momaka koji su svi bili u crnom, a jedan od njih je imao istetoviran kukasti krst na ruci. Ipak, kad me pitaju, stvarno iskreno kažem da sam OK.

Kako smo stigli dovde? Zahvaljujući inertnosti i lošem pamćenju. Sve je počelo 6. oktobra kad repovi Miloševićevog režima nisu procesuirani kako treba što im je omogućilo da se reinkarniraju i vrate u našu stvarnost kao farsa tragedije iz nedavne istorije. Nismo im zapamtili, pustili smo ih da se presvuku. I kad je postalo jasno da počinju da nam otimaju živote, nismo bili dovoljno rešeni. Previše nas je okretalo glavu u drugu stranu i sad smo u situaciji da više nema tog skrovišta u koje je moguće zavući se i pobeći od gnusne političko kriminalne stvarnosti.

Milošević je pao na ulici, a sada je apsolutno jasno da i Vučić pada na ulici, nažalost.

Bio sam protiv toga, zato sam se borio za to da koliko toliko sukob vratimo u parlamentarne okvire, a sklonimo s ulice. Trideset godina sam na ulici iz ovih ili onih razloga i zaista sam bio rešen da uradim sve što je do mene da nemamo još jednu generaciju studenata koja je skidala diktatora i dobijala batine, paralelno dajući ispite. Očito to nije izvodljivo. Nasilnici koji su okupirali državu ujedno su i kukavice koje reaguju samo na pritisak koji dolazi s ulice.

Mogu sto objektiva da mi razbiju o glavu, dokle budem mogao da hodam ići ću tamo gde su ljudi bore za svoju slobodu protiv zla

Juče sam napadnut bukvalno čim sam došao na protest. Izvadio sam telefon da snimim protest i tu se stvorila grupica likova koji su krenuli da me guraju, vuku. Ekipa iz Pokreta je tu doskočila, Pavle Grbović i Aca Radovanović su se tu stvorili i krenuli da me izvlače. Gađali su nas flašama, kamenjem, i u nekom trenutku me je neko udario fotoaparatom. I onda su nastale te fotke u kojoj je meni krvava glava. Mene kao glumca, hoće objektivi očito.

Politički korektno bi bilo da kažemo da nas je napala grupa organizovanih huligana, ali pošto meni politička korektnost nikad nije bila jača strana, mogu da kažem da znamo da je u pitanju grupa uhlebljenih nasilnika Levijatana, koje predvodi Pavle Bihali, tip za kog sam svojevremeno naivno verovao da se bori za prava maca i kuca, a u stvari radi za službu najgroznije moguće stvari, između ostalog i pravljenje haosa na protestima i prebijanje ljudi. Oni su najavili problem, došli su i napravili problem.

Problem je napravila i policija, koja je bila brutalnija nego ikad. U svom uličnom stažu, nisam video ovakvu demonstraciju mržnje prema demonstrantima od policije i to me jako boli jer sam uveren da se ljudi na ulicama bore za one stvari koje i pripadnike MUP-a bole u njihovim životima. Natan Albahari, naš međunarodni sekretar dobio je udarce penderkom, oboren je na pod, zgazili su mu naočare… Ali je mnogo teže podneo činjenicu da je gledao kako pred njegovim očima policija iz sve snage tuče jednu devojku i jednu stariju ženu.

Moguće je da sam ja oguglao na te stvari, kao da sam navikao na proteste i na sve što može tamo da se desi. Devedesetih su me šutirali, gazili, pogođen sam gumenim metkom, pola sam i zaboravio… Znam za šta se borimo i ne dozvoljavam da me pomere događaji koji se fabrikuju da bi pokolebali i zastrašili ljude. Jedina „Vučićeva inovacija“ u odnosu na devedesete su te huliganske grupe sa motorolama i suzavcima. Svet pamti razne slike policijske brutalnosti na ulicama, ali ne znam da je ikad neka vlast slala svoje kriminalce na narod koji protestuje.

Jedno je sigurno, ova sila koju je režim izveo na ulice je naveći pokazatelj njihove slabosti i ranjivosti. Pucaju po šavovima i to je jasno. Izvode te huligane ne bi li demonstrirali neku silu na ulici i to je jadno. Svi ti huligani će se kriti po ćoškovima kad im dođe pola miliona građana koji jednostavno neće da ih barabe prebijaju ispred Skupštine. Oni su zaboravili kako su se oni krili u Zemunu, Vučić kao da se ne seća da je zvao sve Otporaše koje poznaje i da je cvileo, zajedno sa Šešeljem, jer se plašio da izađe iz kancelarije posle 5. oktobra. Isto tako će cvileti i njegovi plaćenici čim on padne.

U početku sam se brinuo da će se i ovaj protest politizovati, da će stranke početi da ga prisvajaju i da će se ljudima borba za sopstveno dostojanstvo ponovo ogaditi. Sad sam uveren da ni to ne može da se desi. Snaga koja se probudila u ljudima se iskristalisala i verujem da ništa i niko ne može da je poremeti. Isto kao što se ne plaše Vučićevih kriminalaca, tako se ne obaziru ni na opoziciju koja je, realno, još uvek nedorasla izazovu.

Srećom, građani Srbije jesu, oni znaju šta rade, znaju šta hoće i znaju šta neće. Kad su se stvari slegle, shvatio sam da smo svi u opoziciji grešili pokušavajući da pružimo liderstvo građanima, samo smo ubijali energiju ljudima. Verujem da je krajnje vreme da svi opozicionari počnu da slušaju građane i da ih slede.

Zato ću na svake sledeće proteste ići. Mogu sto objektiva da mi razbiju o glavu, dokle god budem mogao da hodam ići ću tamo gde su ljudi koji se bore za svoju slobodu protiv zla.

Sergej Trifunović