Snažan roditelj – dobro dete

Kaže se da je dete slika svojih roditelja i da većina roditelja želi da pruži najbolje od sebe svom potomstvu. Na tom putu da se bude najbolji roditelj mnogo je izazova i zamki i nije nimalo jednostavno. Zato je savremenom roditeljstvu koje, čini se, stavlja dete u centar pažnje, neophodna podrška. Dete se uvek oslanja na roditelja. To jasno vidimo i u ovoj godini punoj izazova. Ulaganjem u dobrobit roditelja, deca su na dobitku. Osnažen roditelj najbolja je šansa za dete.

Zato u poslednjih nekoliko godina, na globalnom nivou, programi podrške usmereni na rani razvoj dece, stavljaju u fokus same roditelje i staratelje koji su prvi i osnovni oslonac detetu u sveukupnom razvoju – glavni graditelji detetovog okruženja, prvi učitelji i partneri za igru.

Sve je više dokaza o efektima usluga u oblasti roditeljstva, koje podržavaju roditelje da se igraju, pričaju i čitaju sa svojim detetom. Činjenica je da deca koja su u najranijem dobu ostvarila odnos emocionalne povezanosti sa roditeljima, dobila potrebnu podršku, stimulaciju i prilike za igru i učenje, imaju bolja postignuća u školi i kasnije u životu, kao i mnogo razvijenije socijalne veštine. Sve ono što spada u tzv. meke veštine, veštine za 21 vek: komunikacija, saradnja, fleksibilnost, kreativnost, fokus na mogućnosti i rešenja utemeljeno je u iskustvima ranog detinjstva. Istovremeno, istraživanje koje je LEGO Fondacija sprovela u nekoliko zemalja o roditeljskim praksama pokazuje da je broj sati provedenih u igri sa decom u direktnoj korelaciji sa stepenom percepcije osećanja sreće odnosno radosti kod roditelja.

„Nauka danas ima vrlo jasne kriterijume vezane za definiciju kvalitetnog staranja o detetu“, kaže za Nedeljnik Ivana Mihić, doktor psiholoških nauka, vanredna profesorka Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, predstavnik Centra za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima „Harmonija“ u Novom Sadu.

„Aktuelno su sva saznanja o tome sumirana u konceptu podsticajnog roditeljstva. Ono, između ostalog, podrazumeva razvijenu veštinu roditelja da prepozna detetove potrebe, kako iz domena fizioloških (glad, žeđ, pospanost, umor), tako i iz domena emotivnih (doživljaj i ime za emociju, način upravljanja emocijama), socijalnih (potreba za razumevanjem interakcije i prirode odnosa među ljudima i grupama, potrebe za razumevanjem uloga, očekivanih ponašanja, efekata ponašanja…), potreba za učenjem, saznavanjem, istraživanjem i slično. Ova veština zove se responsivnost ili senzitivnost. Iako danas sasvim sigurno znamo da postoje određene karakteristike i iskustva koja doprinose ovoj veštini, niko od roditelja se ne rađa kao apriori senzitivan. Senzitivnost se uči u interakciji sa bebom i unapređuje tokom celokupnog roditeljstva. Najbolje vreme kada možemo da podržimo razvoj senzitivnosti je u trudnoći, na porođaju i u prvim danima i mesecima brige o detetu.“

Profesorka Ivana kaže da senzitivnost može biti veliki izazov: „Ona značajno zavisi od stresa koji roditelji doživljavaju, a koji poreklo može imati u okolnostima života, aktuelnim ulogama i događajima u životu roditelja, zdravlju deteta, temperamentu deteta i slično. To ne znači da neki roditelji nemaju šansi da budu senzitivni, to samo znači da je društvo obavezno da prepozna kada je kojim roditeljima potrebna podrška i da je pruži.“

Objašnjava da osim senzitivnosti, podsticajno roditeljstvo podrazumeva jedinstvo kvalitetne brige o zdravlju, ishrani, bezbednosti i pružanju doživljaja sigurnosti i pripadanja za dete i kreiranje prilika za učenje od najranijih dana. I kada detetu pružamo priliku da uči o sebi i svetu oko sebe – najbolja je kada se zasniva na prirodnom jeziku koji dete ima: igri.

„Iz perspektive odraslih igra je često zasebno, odvojeno vreme koje se provodi u manje ili više strukturiranoj aktivnosti zamišljanja, pretvaranja i slično. Iz perspektive deteta – igra je sve što detetu dozvoljava da proba, nađe ime za neku pojavu, upozna i istraži pojavu, promeni nešto. U igri se dete oseća slobodno, ono donosi odluke, ima priliku da upravlja događajima i istražuje. Zato je dati detetu priliku da se igra, da interakcije budu igrolike (imaju elemente igre) u svakodnevnim rutinama (priprema hrane, nabavke, šetnje, održavanje higijene, rutine ishrane, oblačenja…) najbolji način da se podstakne i podrži detetov razvoj i saznavanje o svetu“, naglašava Ivana Mihić.

Naučna istraživanja na Univerzitetu Harvard daju jasne smernice za ulaganja u rano detinjstvo, kaže Mila Vuković Jovanović iz Unicefa.

„Nauka o ranom razvoju zasnovana na istraživanjima mozga, ponašanja i neuronauci, pomaže da se ilustruje zašto je razvoj dece, posebno od rođenja do šest godina, osnova za uspešno i održivo društvo“, kaže ona i naglašava da su „prvih 1.000 dana period najburnijeg i progresivnijeg razvoja mozga u ukupnom životnom ciklusu čoveka“: Dokazano je da, kada dete ima priliku da se razvija uz roditelje koji su pouzdani, topli i podsticajni, koji i sami imaju zadovoljene potrebe i dovoljno podrške u okruženju, onda dete u potpunosti ostvari svoje potencijale. Razvojna postignuća deteta u direktnoj su korelaciji i sa brojem aktivnosti koje roditelj obavlja zajedno sa detetom (MICS Istraživanje višestrukih pokazatelja o ranom razvoju dece u Srbiji i UNICEF-a iz 2015. godine)“, napominje naša sagovornica.

Međutim, ona objašnjava da postoji i druga strana medalje. Prve godine provedene u prolongiranom stresu koji pogađa roditelja i dete, bilo da je izazvan ekstremnom oskudicom i siromaštvom, narušenim mentalnim ili fizičkim zdravljem roditelja, pretnjama, opasnostima i nasiljem oštetiće, narušiće i uzurpirati razvoj deteta.

U našoj zemlji, nekoliko je aspekata koji posebno ugrožavaju sistem kvalitetnih razvojnih dinamika u okviru porodice, a to je pristupanje nasilnim metodama disciplinovanja i vaspitanja dece, nejednako učešće oba roditelja u brizi o deci (istraživanja govore da svega 37% očeva učestvuje aktivno u nezi, odgajanju, igranju i podsticanju razvoja dece dok su još mala), prekomerna izloženost malim ekranima i telefonima, kao i opstajuća nejednakost koja pogađa decu u vulnerabilnim situacijama, iz siromašnih zajednica, romskih porodica, decu sa invaliditetom.

„Nauka danas ima jasnu i nepokolebljivu poruku za donosioce odluka. Ishodi za decu najviše zavise od kapaciteta roditelja i staratelja, od veština podsticajnog i nenasilnog roditeljstva, u užem smislu, do veština samoefikasnosti, planiranja, razrešavanja konflikta, povezanosti sa socijalnim okruženjem i praksama brige o sebi. Serijal za rani razvoj dece Lancet iz 2016. godine naglašava značaj ranog detinjstva, razmatra nove naučne dokaze i predlaže puteve za obuhvat, širenje i održivost intervencija kroz životne cikluse i multisektorski (Lancet Advancing Early Childhood Development: from Science to Scale, October 2016). Ulaganje u rani razvoj je strategija za obračun sa društvenom nejednakošću“, priča Mila Vuković Jovanović.

„Samo po sebi roditeljstvo je izazov. Ulogu roditelja ljudi vrednuju često kao najznačajniju životnu ulogu, kroz koju mere i sagledavaju sebe, svoju vrednost, kompetentnost i uspeh. Svaki roditelj želi najbolje za svoje dete. Roditeljstvo se uči, roditelj se postaje. Akutne, a posebno hronične krize, kao npr. razdvajanje roditelja, nezaposlenost ili problemi sa zdravljem mogu da istroše roditeljske snage i resurse. Odsustvo ili dostupnost podrške napraviće razliku“, naglašava Mila Vuković Jovanović.

Iako se često pomisli da je roditeljima znanje o roditeljstvu urođeno, da mogu sami, i da je dovoljno rukovoditi se intuicijom, dokazi o efektima prvih godina na ukupan razvoj i život deteta, same roditelje, zajednicu, ekonomiju i društvo u celini pokazuju da je sveobuhvatna podrška porodici zaista neophodna. Kako osnažiti roditelje u tom smislu?

„Roditeljima je pre svega potrebno ponuditi jasne informacije o tome šta znači kvalitetno staranje o detetu. Danas su roditelji izloženi ogromnom broju različitih teorija i saveta, od kojih je malo njih naučno zasnovano. Naučno dokazana praksa bi trebalo da svoje mesto nađe u onim oblicima podrške roditeljima koje porodici kao društvo obećavamo. Zato bi svoje mesto podrška razvoju kapaciteta za podsticajno roditeljstvo trebalo da nađe u radu patronažne službe, pedijatra, u praksi pripreme za porođaj, samom iskustvu na porođaju i neposredno nakon njega i kasnije – prateći odrastanje i okolnosti razvoja deteta, u svim mestima gde porodica i dete prirodno borave“, kaže Ivana Mihić.

Vlada Republike Srbije je jasno postavila podršku roditeljstvu i ranom razvoju deteta kao svoj prioritet, kada su 2018. godine resorna ministarstva zdravlja, obrazovanja i socijalne zaštite zajedno sa Savetom za prava deteta potpisala Poziv na akciju za podršku razvoju dece u ranom detinjstvu. Aktuelno, uz podršku UNICEF-a, formirano je nacionalno intersektorsko telo da razvije program Podsticajno roditeljstvo kroz igru pod budnim okom i uz podršku Upravnog odbora u koji su uključena sva relevantna resorna ministarstva, a kojim koordinira Kabinet za demografiju i populacionu politiku.

„Program promoviše ravnopravnu uključenost oca sa majkom u brigu o detetu u ranom detinjstvu, što doprinosi da deca budu emocionalno stabilnija, opuštenija i zadovoljnija, brže i više uče, kasnije su samopouzdanija, ostvaruju kvalitetne vršnjačke odnose, imaju bolje rezultate u školi. Uključenost oca u brigu o deci u velikoj je korelaciji sa odsustvom porodičnog nasilja i fizičkog kažnjavanja dece. Takođe, program treba da ponudi roditeljima jednostavne i primenjive veštine za podsticanje razvoja kod deteta kroz priču, čitanje i igru sa bebom.“ UNICEF aktuelno uz podršku LEGO Fondacije realizuje i kampanju Roditelj u centru pažnje, objašnjava Mila Vuković Jovanović.

Kriza je pokazala koliko je svaka prosečna porodica prekidom socijalnih kontakata i zastojem u uslugama za decu (u obrazovanju, dnevnoj brizi i zdravstvenoj zaštiti) bila pod udarom i pritiskom da zadovolji potrebe dece. Situacija sa pandemijom Covid-19 je pred savremenu porodicu u Srbiji, ali i u svetu postavila nove zadatke i izazove, zato je podrška roditeljima u različitim domenima iz različitih sistema društva vrlo važna i gotovo neophodna, kaže Maja Knežević Romčević, šefica Odeljenja za prosvetu, kulturu, sport i mlade pri Stalnoj konferenciji gradova i opština, koja će u okviru projekta Podsticajnog roditeljstva kroz igru ojačati međusektorsku saradnju na lokalnom nivou.

„Prosečan stan od 60 m2 postao je kancelarija, gde se roditelji trude da obezbede egzistenciju radeći od kuće online, učionica – gde obrađuju sa decom školsko gradivo, ali i igraonica i igralište gde se kroz igru i fizičku aktivnost brinu o fizičkom i duhovnom razvoju dece. Roditelji su tako za samo par nedelja postali učitelji, treneri, eksperti za dečji razvoj koji brinu o mentalnom i fizičkom zdravlju svoje porodice, a sve to u trenucima kad traje ne samo pandemija virusa već i pandemija straha za zdravlje, ali i straha za ekonomsku budućnost, i strepnja da li će uspeti da zadrže posao. Ovi izazovi su još dramatičniji u porodicama i domaćinstvima koja su socijalno ugrožena i koja i u okviru redovnog stanja imaju dodatne izazove. Zbog naglosti pandemije, institucije koje treba da pruže podršku morale su da se reorganizuju i uspostave novi način rada, a planirani budžeti za podršku su preusmereni na javno zdravlje i mere za suzbijanje pandemije, pa je često neophodna pomoć kasnila ili pak nije ni pružena“, objašnjava ona.

Uloga SKGO je da pomogne lokalnim samoupravama da povežu različite institucije na lokalnom nivou, da motiviše gradove i opštine da u prvi plan stave pitanje kvaliteta usluge podrške porodicama i jačanja podsticajnog roditeljstva. „Da pruži podršku u povezivanju struke i predstavnika roditelja sa donosiocima političkih odluka kako bi se zajedničkim snagama kreirale lokalne politike, koje uvažavaju specifičnosti potreba roditelja u konkretnoj zajednici, jer ne postoji jedan jedinstveni recept koji se može primeniti na sve sredine“, priča Maja Knežević Romčević.

U kontekstu podsticajnog roditeljstva i kvalitetnih usluga za podršku porodici, SKGO će aktivno sa svim partnerima raditi na tome da promene budu trajne, a ne da efekata ima samo dok traje projekat.

„To znači da ćemo aktivno raditi na izmenama određenih akata, prenošenju uspešnih modela i kreiranju trajnih mehanizama, kao i na tome da važne aktivnosti dobiju podršku iz budžeta lokalne samouprave. Ukazivaćemo na činjenicu da je društvu od primarnog značaja da dete bude u fokusu, a to dete treba da ima roditelje koji su dovoljno kompetentni i psihički stabilni da odgovore na sve potrebe njegovog razvoja u ovim zahtevnim vremenima. S druge strane, društvo je u moralnoj obavezi da kreira sistem podrške roditeljima i deci, da ojača roditelje i pruži im neophodnu pomoć, kako bi pak oni mogli da obezbede svojoj deci bezbedno odrastanje u zdravom okruženju. Da li društvo uopšte ima ijedan važniji zadatak od ovoga?“, zaključuje Maja Knežević Romčević.