Titova harizmatska ličnost i kontroverznost nekih njegovih stajališta uticali su, kako smatra Miko Tripalo, jedan od bitnijih ’maspokovskih’ aktera, na to da je borba između konzervativnih i progresivnih snaga u jugoslovenskom društvu i komunističkom pokretu vođena citiranjem Tita, i svi su tražili u njegovim izlaganjima interpretaciju, potvrdu za svoje stavove.
Verovatno nije slučajno da je 21. sednica (obračun sa maspokom) počela 1. decembra 1971, na dan ujedinjenja Jugoslavije 1918. godine. Tito je i ovom prilikom zastupao pozicije “demokratskog centralizma” koje su mu omogućavale arbitraran položaj. U vreme jačanja nacionalizma u Hrvatskoj 1971, Tito je posebno locirao jednu vrstu mimikrijskog ponašanja – nacionalizam kamufliran socijalističkom ideologijom. Nekadašnji Titov sekretar i diplomata Jože Smole tvrdi da se Tito nije nikada opredeljivao drugačije nego kao Jugosloven. U najveće Titove zasluge Smole ubraja činjenicu da je Tito više od četrdeset godina uspeo da obezbedi mir na ovim prostorima, što je u rangu istorijskog presedana.
Tito je dobro znao da su srpsko-hrvatski odnosi ključni za stabilnost Jugoslavije i na tim relacijama uvek je držao do izbalansiranog pristupa. Novinar Slavoljub Đukić, vrsni poznavalac titoizma, uočio je kako Tito nikada nije predlagao direktne kontakte između Hrvatske i Srbije. Takvih razgovora, u kojima se mogu sklapati savezi, on se uvek plašio. Svoju vlast često je zasnivao na podsticanju antagonizama. Tako je dolazio u situaciju da arbitrira i vlada.
Nekadašnji vodeći čovek Srbije Marko Nikezić potvrđuje Titov princip simetričnosti kada su u pitanju osetljivi srpsko-hrvatski odnosi: “Ja sam se celo vreme plašio da ću doći u situaciju da se i sa naše strane pokažu zubi, pa će Tito, posle toga, da udari packe na obe strane da bi spasao Jugoslaviju od naših svađa. Nije mi bilo strašno što ću da odem, nego što će se tako ravnomerno podeliti odgovornost, koja nije bila ravnomerna.”
Na sposobnost da svojim autoritetom najefikasnije može da amortizuje krizne situacije, Tito je prisutne podsetio i na 17. sednici Predsedništva SKJ, aprila 1971, na Brionima: “Mi smo jedanput već imali slučaj sa ekscesima u Beogradu, ekscesima na Univerzitetu… Tada smo to jedva nekako smirili: Ja sam morao da istupim na radiju i televiziji i nekako smirim tu situaciju.“
Pod uticajem Kominterninih stereotipnih stavova Tito se u određenom smislu plašio hegemonizma najbrojnije nacije i taj strah kod njega nikada nije potpuno iščezao.
Stari demokrata i pripadnik antinacionalističke emigracije Desimir Tošić, u feljtonu “Zablude i greške srpske nacionalne politike”, pozivajući se na britanskog publicistu Majkla Ignatijefa, pažnju obraća na Titovu politiku prema Srbima u posleratnom periodu koja je bila sračunata i ambivalentna: “Tito je Srbiju potiskivao na razne načine a dobar deo egzekutivne vlasti, pre sedamdesetih godina, dao je svojim partizanima-komunistima Srbima u Hrvatskoj i u Bosni… U Titovoj Jugoslaviji, nisu Srbi odlučivali ni u Jugoslaviji ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ali je srpski elemenat iz partizansko-komunističkih redova prihvatio da bude ‘egzekutorska’ vlast u ime režima. Prekodrinski Srbi u mnogim situacijama bili su udarna pesnica režima. Njihova lojalnost prema Titu potiče iz vremena Drugog svetskog rata. Ovaj deo srpske populacije bio je izložen ustaškom genocidu te je radi golog biološkog opstanka masovno odlazio u partizanske redove.“
Tito se trudio da izniveliše po snazi Srbiju i Hrvatsku. Postoje i mišljenja (Suzan Vudvord) da su ključ Jugoslavije srpsko-slovenački odnosi, odnosno savez kojim se blokira Hrvatska. Slobodan Milošević nije razumeo ono što jeste Milan Stojadinović.
Nikola Ljubičić, bivši general armije i čovek od velikog Titovog poverenja, opovrgava često zastupanu tezu da je Tito sistematski radio na marginalizaciji Srba i Srbije: “Ko kaže da Tito nije voleo Srbe!? On je bio pravi Jugosloven, ali nijedan narod nije mrzeo. Naprotiv. Sve ih je podjednako cenio. Pa on je ustanak podizao u Srbiji i odatle je krenuo da stvara novu Jugoslaviju. Znate li vi da je Tito u Užicu posle rata bio čak trinaest puta. Zar bi toliko puta dolazio da je imao nešto protiv Srba!? … Tito je pre svega bio čovek. On je voleo ljude.”
Čak i književnik i ideolog Dobrica Ćosić, radikalni Titov kritičar nacionalne provenijencije, priznaje Titove zasluge u spasavanju srpskog naroda od ustaškog genocida, odnosno muslimanskog naroda od četničkog etničkog pogroma, istovremeno ga osuđujući za ratni avanturizam posebno izražen u bespotrebnom ratovanju srpskih mladića na Sremskom frontu 1945. godine.
Teško je održivo stanovište da je Tito forsirao Hrvate kao svoju matičnu naciju. Naprotiv, svoje hrvatstvo nije upadljivo isticao, a u obračunu sa hrvatskim nacionalistima bio je ništa manje žestok nego u slučaju srpskih ili bilo kojih drugih: “Majku mu, a kakvo bi ime sad dobio taj masovni pokret… Šta će vama takav pokret kad imate Socijalistički savez. U njemu radi Savez komunista… Pa dobro, ja bih hteo druga Tripala pitati, zašto ide toliko puta u taj prokleti Zadar. Tamo gde naziv ulice revolucije skidaju… Onaj pokret masa, tuđi je pokret, sto puta ću to ponoviti.”
Zdravko Vuković tvrdi da je Tito bio prilično iritiran kada je za vreme boravka u Njujorku primio Tanjugovu vest o zahtevu pojedinih nacionalističkih krugova za ulazak Hrvatske u Ujedinjene nacije. “Po informaciji iz Titove najuže pratnje, Tito je bio veoma ljut i neraspoložen i dva sata se potpuno povukao…”
Još za svog života Tito je uveo, a i u svom političkom ”testamentu“ Jugoslaviji ostavio, kolektivno rukovodstvo čija bi se rotacija odvijala po nacionalnom, federativnom ključu, jednom godišnje. Bilo bi nedovoljno kada bismo ovakvu Titovu odluku tumačili isključivo njegovim usko shvaćenim samopoimanjem da ne postoji ličnost njegovog formata i osobina koja bi ga dostojno mogla zameniti.
Kolektivnim predsedništvom, koje su sačinjavale bezlične birokrate, odnosno depersonalizacijom izvršne vlasti, Tito je hteo da obezbedi dugovečnost sećanja na svoju i predupredi dezintegraciju zemlje po nacionalnim šavovima.
U pismu Slobodanu Miloševiću, juna 1989. godine, kojim mu zahvaljuje na odobrenju organizacije naučnog skupa o genocidu, pod pokroviteljstvom SANU, inače svojevremeno zabranjenog 1986. godine od strane tada aktuelne vlasti Ivana Stambolića u Srbiji, Vladimir Dedijer se osvrće na istorijsku ulogu Josipa Broza, posebno naglašavajući prećutkivanja istorije radi održanja prividne harmonije u međunacionalnim odnosima: “… Ja poštujem pokojnog druga Tita i svu njegovu borbu protiv Hitlera, Staljina, a i pape u Rimu (on je prvi državnik koga je papa u dvadesetom veku ekskomunicirao), ali ja kao istoričar moram da ocenim i njegove slabosti. Za ovu politiku skrivanja istine o gubicima srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, a posebno u Jasenovcu, on nosi najveću odgovornost…”
Na tragične posledice skrivanja i falsifikovanja istorijskih činjenica ukazao je i lord Dejvid Oven, britanski diplomata koji se, pored toga što je bio mirovni posrednik u poslednjem građanskom ratu na prostorima bivše Jugoslavije, bavio i genezom jugoslovenske međuetničke krize: “Ono što karakteriše raspad Jugoslavije nije samo žestok etnički sukob već i dvoličnost i laži koje su pratile to nasilje… To što je velikom broju ljudi u Jugoslaviji istina strana, delom je zasluga Titovog nastojanja da preradi istoriju rata u Jugoslaviji od 1941. do 1945. Taj rat je prikazan kao borba protiv fašizma ali se najveće borbe u Jugoslaviji nisu vodile protiv okupatorskih sila – Nemaca i Italijana – već između samih Jugoslovena. Posledice tog žestokog građanskog rata danas su očigledne.”
Prema intelektualcu i novinaru Adamu Mihnjiku, jednom od lidera poljske “Solidarnosti”, jugoslovenska federacija bila je konstruisana tako da je mogla funkcionisati samo u uslovima diktature. „To je bio problem. U uslovima diktature federacija se nije mogla raspasti. Jugoslovenska federacija se raspala kada su nastupila iskušenja slobode. S jedne strane, ona nije mogla izdržati pokušaje stvaranja demokratije, a s druge pokušaje novog načina podmirivanja nacionalnih aspiracija, zbog čega nije odgovarala nikome, ni Srbima, ni Slovencima, ni Hrvatima.” Sličnog mišljenja je i slovenački filozof globalne popularnosti Slavoj Žižek: “Mislim da je u ideologiji bratstva i jedinstva bio upisan razlaz. Bivša Jugoslavija nije se držala na bratstvu i jedinstvu već na ravnoteži među republičkim birokratijama, koju je poremetio Slobodan Milošević.”
I bivši američki ambasador u SFRJ Voren Zimerman, u svojoj knjizi “Poreklo katastrofe”, razmatra uzroke raspada Jugoslavije: “Tito je ostavio zemlju bez demokratije u kojoj su nacionalisti dugo bili potiskivani. S njegovom smrću niko više nije mogao da ih spreči da isplivaju na površinu. Ante Marković je bio sprečen njihovom aktivnošću da sprovede jedinstvene demokratske izbore na tlu cele bivše Jugoslavije.”
***
*Iz knjige Zorana Panovića „Josip Broz Tito: Bilo jednom u Jugoslaviji“, prve u ediciji „Velike biografije: Političari i revolucionari“. Edicija od pet knjiga se sada, po specijalnoj letnjoj akcijskoj ceni, može naručiti za samo 900 dinara.
Pogledajte i ostale ponude iz Velike letnje akcije:
Tagovi
