Da li je trebalo prodati PKB?
Šest meseci posle prodaje to pitanje odjekuje u javnosti i ne smanjuje se žal zbog prodaje propalog poljoprivrednog kombinata. Još provejava sumnja u ispravnost takve odluke i opstaje tvrdokorno uverenje da bi bilo bolje da je to poljoprivredno imanje ostalo u rukama države. Gotovo dve decenije od početka tranzicije o PKB-u se i dalje govori kao privrednom gigantu nekadašnje Jugoslavije, a uspomene su toliko jake da zamagljuju objektivno tumačenje katastrofalnih poslovnih rezultata koje je PKB u kontinuitetu ostvarivao u poslednje tri decenije.
Taj žal za boljom prošlošću i vapaj za državom kao spasonosnim vlasnikom PKB-a provejavao je i kroz serijal „Prodaja“ koji je pripremila ekipa „Insajdera“ i početkom godine emitovala televizija N1. Iako je u serijalu dokazana teza da je PKB propao zbog nasleđenog socijalističkog načina razmišljanja o beogradskom špajzu, lošeg državnog rukovođenja i upravljanja, stalnih gubitaka, nemogućnosti da se organizuje racionalna proizvodnja, korupcije i očuvanja grupno-partijskih interesa – neki su izvukli potpuno neočekivanu poruku: PKB nije trebalo prodati i bolje bi bilo da je ostao u državnom vlasništvu. Takav zaključak efektno je formulisao jedan od opozicionih lidera i deklarisani zagovornik državnog kapitalizma Dragan Đilas: „Po promeni vlasti zemljište PKB-a biće vraćeno u vlasništvo države.“
Prvi koji su zakukali posle prodaje PKB-a i prvi koji će se radovati ukoliko se ostvari Đilasovo obećanje su odgovorna lica unutar kompanije koja su novi vlasnici odmah zaustavili, koristeći i dronove, u preprodaji dizela beogradskim taksistima. A taj dizel PKB je dobijao kao subvencionisano gorivo za poljoprivredne radove i ono je umesto u traktorima i kombajnima završavalo u taksi „mercedesima“. Odgovorna lica stavljala su u svoje džepove razliku između subvencionisane i tržišne cene dizela i bila su najglasniji protivnici prodaje PKB-a. Naravno, ta odgovorna lica nisu bila jedini protivnici jer je u vreme državnog vlasništva nad PKB-om među zaposlenima i dobavljačima formirana antiprivatizaciona klijentelistička grupa koja je nesmetano pljačkala imovinu i resurse Kombinata. Ta kleptokratska družina imala je jak uticaj u javnom mnjenju, zalažući se za državni PKB.
Populistička floskula o državnom PKB-u opstajala je od početka tranzicije i skupo je koštala poreske obveznike iz cele Srbije. Jer, PKB nikad od 2000. godine, a ni deset godina pre toga, nije poslovao pozitivno, niti je bio sposoban da proizvodi jeftinu hranu. Naprotiv, da bi uopšte mogao da posluje morao je da dobija subvencije od Beograda (kasnije i Srbije kad je prešao u njeno vlasništvo). Ono što je ostalo od PKB-a posle privatizacije Frikoma i Imleka prepušteno je na čerupanje partijsko-državnih „menadžera“ dokazano nesposobnih i nezainteresovanih da osmisle i organizuju profitabilnu proizvodnju. Umesto da se usmeri na industrijske kulture koje donose visoku zaradu, PKB se držao pšenice i kukuruza „ko pijan plota“ i u toj proizvodnji nije uspevao da dobaci prinose kakvi su ostvarivani u privatnim poljoprivrednim kompanijama (MK Grupa, Delta).
Nedostajuće prihode i napravljene gubitke PKB-a uredno je pokrivala država. Najmanje 400 miliona evra potrošeno je novca poreskih obveznika Srbije na održavanje mita o PKB-u kao beogradskom špajzu i državi kao najboljem gazdi za Kombinat. I iako je taj mit razbijen u paramparčad a na njega potrošene stotine miliona evra, i dalje živi legenda o državi kao mađioničaru koji će vaskrsnuti PKB i vratiti mu stari sjaj privrednog socijalističkog giganta.
Nažalost, PKB nije jedini podgrejavani mit o prednostima i očuvanju državnog vlasništva na čije su održavanje srpske političke elite posle 2000. godine potrošile desetine milijardi evra. U grupi tih preduzeća bili su (u različitim periodima) NIS, Jat, Železara Smederevo, RTB Bor, Fabrika kablova iz Jagodine, EI, Zastava, Jumko, Telekom, EPS, FAP, „14. oktobar“, Simpo, Dunav osiguranje, Magnohrom, Petrohemija, Ikarbus, MSK Kikinda, Galenika, komunalna preduzeća u svim gradovima i opštinama… Iz tog mita i socijalističko-samoupravnog resantimana rodio se u praksi srpski model državnog kapitalizma koji su domaći demagozi propovedali tvrdeći da za efikasnost upravljanja nije bitno vlasništvo već menadžment, pa zato državna preduzeća mogu da budu jednako uspešno kao i privatna. Taj mit bio je ključna politička alatka protiv privatizacije preostalih državnih preduzeća, zaštite državnih preduzeća od domaće i inostrane konkurencije i stalnog mešanja države u privredne poslove. Domaći ljubitelji državnog kapitalizma kao argument za njegovo postojanje u Srbiji koriste primere Francuske i Finske a zaboravljaju ključni detalj – kakvo je okruženje u tim zemljama. To su zemlje u kojima je državno vlasništvo u privredi izuzetak, a ne pravilo. u njima je i stepen vladavine prava zastupljeniji, pa je i veća šansa da menadžment bude slobodan u donošenju poslovnih odluka.
Koliko je čvrsto ukorenjena ta filozofija pokazuje podatak da je na dan 30. januara 2019. godine u privatizacionom portfelju Ministarstva privrede bilo još 87 preduzeća (podatak je saopštio državni sekretar u Ministarstvu privrede Milun Trivunac u razgovoru s šefom Misije MMF-a Džejmsom Rufom) koja čekaju privatnog vlasnika.
Verovanje u državu kao vlasnika preduzeća skupo je koštalo građane Srbije od početka tranzicije 2000. godine do danas. Iako nema preciznih računica, moglo bi se s visokom dozom sigurnosti reći da je trošak održavanja i državnog upravljanja nekadašnjim a propalim socijalističkim gigantima znatno prevazilazio štetu od NATO bombardovanja. A prema procenama G17 iznetim 2000. godine u studiji „Završni račun“, direktna šteta (gubitak nacionalnog bogatstva) od NATO bombardovanja iznosila je oko 4,1 milijardu dolara.
Da nije bilo tih državotvornih zabluda, Srbija danas ne bi tako drastično zaostajala u odnosu na približno slične Češku i Slovačku. Vrednost bruto domaćeg proizvoda Češke 2017. godine bila je, prema podacima Svetske banke, 215,7 milijardi dolara. Prema istom izvoru vrednost slovačkog BDP-a te godine bila je 95,7 milijardi dolara. A Srbija je 2017. godine imala bruto domaći proizvod od 41,4 milijarde dolara. Naravno, treba uzeti u obzir deceniju Miloševićeve vladavine i međunarodne izolacije, ali demokratske vlasti posle svrgavanja Miloševića imale su dovoljno vremena da pametno osmišljenom i brzom tranzicijom sprovedu ekonomske reforme. Umesto takvih reformi koje je fundirao Zoran Đinđić, sve političke elite posle njegovog ubistva, nesposobne da sprovedu njegovu viziju, odlučile su se za populizam, dodvoravanje širokim narodnim masama (koje su gajile nostalgiju prema socijalističkom nasleđu) i strategiju „stani – kreni“.
I ekonomska elita, okupljena i ove godine na Kopaonik biznis forumu, kao i mnogo puta ranijih godina, i sada se pravi kao da ne primećuje tu rak-ranu srpske tranzicije, pa se bavi razmatranjem stanja u državi deset godina posle velike recesije, tragajući za imperativom snažnog rasta. I nalazi ga na mnogo mesta, samo ne tamo gde je ključni zastoj – u nedovršenim ekonomskim reformama i državnom kapitalizmu.
Kao da su svi zaboravili na reči legendarnog poljskog reformatora i guvernera Centralne banke Lešeka Balceroviča koji je u Beogradu 2005. savetovao: „Što više reformi, to bolje za vas; što se brže krećete u pravcu tržišne ekonomije, beležićete brži privredni rast. Borba u ekonomskim reformama vrti se oko toga kako smanjiti mešanje političara. Da bi taj zadatak bio uspešno obavljen, država treba da manje troši, što će smanjiti njeno mešanje u privredu.“
Domaći ljubitelji državnog kapitalizma kao argument za njegovo postojanje u Srbiji koriste primere Francuske i Finske a zaboravljaju ključni detalj – kakvo je okruženje u tim zemljama. To su zemlje u kojima je državno vlasništvo u privredi izuzetak, a ne pravilo
Za četiri godine Srbiju je vlasništvo nad Železarom koštalo najmanje 600-700 miliona evra
Osamnaest godina od početka tranzicije na tom talasu pliva i srpski predsednik Aleksandar Vučić koji je prvog dana (8. februara) svoje kampanje „Budućnost Srbije“ u Vranju komotno poručio radnicima državne firme Jumko: „Obećavam da ćete od države imati još više pomoći.“ Na Jumko je država već potrošila desetine miliona evra pokušavajući da spasava industriju osuđenu na propast posle raspada jugoslovenskog i sovjetskog tržišta i dolaska konkurencije iz Turske i Kine. To je najbolje na svojoj koži osetio biznismen Đorđije Nicović koji je investirao 32 miliona evra u svoje tekstilno carstvo (privatizovao Prvi maj Pirot, Niteks, Rudnik, Kluz-Srem) ali nije uspeo da ga sačuva. I pored toga što je izgubio toliki kapital, Nicovićev pokušaj i danas se u javnosti opisuje kao „pljačkaška privatizacija“.
Privatizacija kao bazični stub ekonomske tranzicije stekla je u jednom domaćem istraživanju javnog mnjenja status najveće katastrofe koja je zadesila srpski narod, veće nesreće od građanskog rata, raspada SFRJ, gubitka Krajine i Kosova. Iako je privatizacija problem naših glava i neobrazovane srpske intelektualne elite, ona je ipak pitanje političke volje (i vizije) a ne tržišta.
To je dokazala vlada Zorana Đinđića koja je prvo donela odličan Zakon o privatizaciji (izabrani model je shvatio realnost da u Srbiji posle sankcija i bombardovanja nema kapitala i novih tehnologija za oživljavanje privrede), a zatim u prvom naletu svojinske transformacije uspela da proda Železaru Smederevo, sve cementare, nekoliko pivara i punionica vode, deo farmaceutskih firmi, šećerane i dve fabrike duvana. Cilj tih prodaja nije bila puka zamena vlasništva (državnog privatnim), nego potreba da strane kompanije pored kapitala, nove tehnologije i novih tržišta donesu u Srbiju novu radnu kulturu.
Najbolji primer pretapanja svesti samoupravljača u etiku modernog industrijskog radnika viđen je u slučaju Železare Smederevo koju je kupila američka kompanija US Steel. Pre nego što je prodata, Železara je u svetskim razmerama ostala upamćena po proizvodnji pečurki. U njoj je, inače, bilo zaposleno 15.000 radnika. Nije ni čudno što su protivnici privatizacije izabrali Železaru kao srpsku „Mažino liniju“ odbrane društvene svojine i samoupravnog socijalizma od Đinđićevog pokušaja da promeni Srbiju.
Odmah posle prodaje 31. marta 2003. godine Koštuničini državotvorni „talibani“ nahuškali su sindikate u Železari na generalni štrajk i samo je tanka nit delila Amerikance da spakuju kofere i napuste Smederevo. Ti isti sindikati devet godina kasnije nisu mogli da sakriju suze kad je US Steel prodao Železaru Vladi Srbije za jedan dolar i napustio Smederevo. Za devet godina (31. 3. 2003 – 31. 1. 2013) rada US Steela, ne samo da je investirano nekoliko stotina miliona evra u modernizaciju kapaciteta nego je i potpuno redefinisan civilizacijski kod Smedereva. Ta transformacija u glavama ljudi nema cenu i ne može da se plati nikakvim novcem. Nije samo promenjena radna etika, odnos prema poslu (striktno poštovanje bezbednosti na radnom mestu, zabrana unošenja alkohola u fabriku), nagrađivanje, kultura sindikalnog pregovaranja, zaštita okoline… nego i način života porodica zaposlenih u Železari. Smederevcima se odjednom otvorila mogućnost da rade po celom svetu gde god je US Steel imao čeličane, mogli su da školuju decu i da ih fakultetski obrazuju, da grade nove kuće, da zarađuju preko osnovne plate (svi su „trčali“ da rade prekovremeno) i više da troše na lokalnom, srpskom i globalnom tržištu. Tako su Smederevci postali građani sveta, a Železara je nekoliko godina bila među dva-tri najveća dobavljača deviza u Srbiji (veliki izvoznik) i izdašan punilac državnog budžeta.
US Steel je napustio Smederevo ne zbog nerada u fabrici nego zbog nemogućnosti da „zatvore“ pozitivan bilans poslovanja (nesklad cena sirovina i finalnog proizvoda). Tom prilikom Mileta Gujaničić, predsednik Nezavisnog sindikata metalaca u Železari, rekao je da je saradnja s američkom kompanijom bila veoma dobra, da je s njom kao poslodavcem vođen pravi socijalni dijalog, a ne imitacija socijalnog dijaloga, kao što je to slučaj u većini firmi u Srbiji: „U momentu dolaska US Steela u Železari su radili ‘srpski radnici’, a u momentu njihovog odlaska rade visoko obučeni industrijski radnici koji mogu da se porede sa industrijskim radnicima bilo koje razvijene industrijske države.“
Euforija stvorena u javnosti vraćanjem Železare u vlasništvo države zaglušila je reči Dejvida Rintula, predsednika US Steel Europe: „Ostavljamo vam fabriku u mnogo boljem stanju nego što je bila u momentu kada smo je kupili. Možda će država i Vlada Srbije imati više uspeha od nas.“ Nažalost, već na kraju te 2013. godine država je kao novi vlasnik Železare napravila gubitak od oko 525 miliona evra. Da bi održala privid uspešnog poslovanja, država je svakog meseca za plate 5.000 radnika i dobavljače sirovina morala da iz budžeta u kasu Železare ubacuje po 10 miliona evra. Tako je bilo sve do 18. 4. 2016. kada je kineska kompanija Hestil kupila Železaru. Posle prodaje, Vlada Srbije nikad nije izašla s računicom koliko je poreske obveznike koštala ta smederevska avantura. Ako se koristi samo prosta računica, za četiri godine Srbiju je vlasništvo nad Železarom koštalo najmanje 600-700 miliona evra (računajući neplaćene poreze i račune za struju).
Slično pretapanje svesti dogodilo se u Duvanskoj industriji Niš (DIN) koju je te iste 2003. godine za 518 miliona evra kupila džinovska multinacionalka „Filip Moris“. I u DIN-u se dogodio štrajk kao u Železari, razlika je samo u tome što su obustavu rada u Nišu inspirisali direktori srednjeg nivoa namerni da spreče restrukturiranje kompanije i tako sačuvaju stečene pozicije. Kao prvu veliku promenu tadašnji generalni direktor Euđenio Sidoli naveo je promenu fokusa sa proizvodnje na tržište, stavljanje potrošača u srce sistema i fokusiranje cele organizacije na kvalitet finalnog proizvoda. Suština „sukoba civilizacija“ u Nišu počivala je, po njegovom mišljenju, na ovoj razlici:
„Zaposleni u DIN-u bili su navikli na visoke zarade i različita davanja na zarade. Oni su imali pored zarada, učešće u dobiti, plaćene godišnje odmore, plaćena putovanja, učešće na sportskim aktivnostima, banjska lečenja… Gomilu pogodnosti. Mislili su da firma pripada njima i da mogu da rade šta hoće sa imovinom preduzeća. Ljudi koji su se bavili prevozom koristili su kamione firme za svoje lične potrebe. Naš prvi susret sa sindikatima u prvoj fazi je bio period konflikta, a konflikt je poticao iz njihove želje da dobiju više para da bi radili isto kao ranije. Dok je vizija naše kompanije bila da oni dobiju isti iznos kao ranije, a da rade više.“ Posle samo dve godine fabrika u Nišu dovedena je na nivo ostalih u sistemu „Filip Moris“, ali rat s proizvođačima duvana trajao je nešto duže sve dok nisu shvatili da će im fabrika otkupiti samo kvalitetnu sirovinu. DIN je 2003. godine zapošljavao 2.400 ljudi, ali je sistemom bogatih otpremnina uspeo da smanji broj radnika i zameni veći deo radne snage. Na obeležavanju 15-godišnjice kupovine generalni direktor kompanije „Filip Moris“ za jugoistočnu Evropu Aleksandar Jakovljević izjavio je da je fabrika u Nišu jedna od najmodernijih u globalnoj mreži „Filipa Morisa“. U rekapitulaciji poslovanja objavljeno je da je „Filip Moris“ od preuzimanja niške fabrike duvana uložio 853 miliona dolara u poslovanje u Srbiji, da niška fabrika izvozi 80 odsto proizvodnje u 50 država, da direktno zapošljava 900 radnika (indirektno više od 3.000 ljudi) i da je 2017. godine u državni budžet uplatila 500 miliona dolara. Vest o prodaji DIN-a pre 15 godina jedva je zabeležena u domaćim medijima, a u uličnoj TV anketi većina sagovornika imala je negativan stav jer su verovali da „naša država tako gubi svoje prihode“.
Dihotomni odnos prema privatizaciji u Srbiji možda najbolje ilustruje slučaj dveju fabrika iz oblasti farmaceutske industrije – Jugoremedija iz Zrenjanina i Zdravlje iz Leskovca.
Zdravlje je 2003. godine za 3,5 miliona evra (investicionu obavezu od 20 miliona evra) kupila islandska kompanija Aktavis. Ukupne investicije Aktavisa u Zdravlje premašile su 50 miliona evra. Devet godina kasnije, oktobra 2012. američka kompanija Watson Pharmaceuticals kupila je Aktavis grupu za 4,25 milijardi evra, preuzela ime Aktavis i tako je stvorena treća po veličini kombinovana generička farmaceutska kompanija na svetu. Početkom 2015. godine Aktavis je kupio irskog proizvođača generičkih lekova Allergan za 66 milijardi dolara i odmah prihvatio da nova kompanija nastavi poslovanje pod imenom Allergan. Zatim sredinom te iste godine izraelska kompanija Teva za 40,5 milijardi dolara kupuje Allergan i leskovačko Zdravlje postaje deo desete po veličini svetske farmaceutske kompanije (u čijem je sastavu i Pliva iz Zagreba) i jedan od najvećih srpskih izvoznika.
Godinu dana pre prodaje Zdravlja, modelom dokapitalizacije privatizovana je 2002. godine fabrika lekova Jugoremedija iz Zrenjanina. Niški biznismen Jovica Stefanović kupio je 42 odsto Jugoremedije za 16,8 miliona evra, ali su odmah usledili radnički štrajkovi i dokazivanje radnika da se Stefanović služi raznim malverzacijama u poslovanju. Sud je 2006. godine poništio privatizaciju, a 2007. godine radnici su osvojili fabriku pod geslom borbe „protiv kapitalizma i eksploatacije“. Zrenjaninski „crveni eksperiment“ trajao je nekoliko godina da bi 2013. i 2014. radnici apelovali na državu da se „pokaže kao partner i podrži manjinske akcionare i njihov plan reorganizacije preduzeća, kako bi se izbeglo da nestane Jugoremedija kao proizvođač lekova“. Kad je i država oprala ruke od fabričke „komune“ u Zrenjaninu, radnici su se okomili i na državu. Epilog svojevrsnog oživljavanja samoupravljanja bio je hapšenje nekadašnjeg radničkog lidera koji se proglasio direktorom fabrike, stečaj preduzeća a zatim u novembru 2016. godine i bankrot Jugoremedije. Fabrika je zatim četiri puta nuđena na prodaju, poslednji put u avgustu 2018. godine (za oko 3,5 milijarde dinara), ali se kupac nije pojavio. Iza Jugoremedije ostali su nevraćene državne donacije i neizmireni dugovi prema bankama i dobavljačima koji se mere desetinama miliona evra.
Država je za samo deset godina potrošila 700-800 miliona evra da bi srpski političari održavali iluziju državnosti preko nacionalne avio-kompanije i, naravno, usput nešto budžetskog novca prebacili na partijsko-privatne račune
Kritičari privatizacije okrivili su Đinđića i njegovu vladu da su u tom reformskom zamahu prodavali tržište. Bio je to, naravno, pokušaj poturanja kukavičjeg jajeta javnosti koja je narogušeno posmatrala privatizaciju.
Ta teza, naravno, nije bila tačna. Jedan od stranih konsultanata koji je učestvovao u najvećim srpskim privatizacijama tvrdi da posle 2000. godine u Srbiji nije bilo firme za koju nije mogao da se nađe kupac. „Tržište može sve da proda“, teza je ovog stručnjaka, koji ukazuje da i danas banke uspešno prodaju kompanije koje su bankrotirale. „One firme za koje nije bilo zainteresovanih kupaca trebalo je poslati u stečaj“, tvrdi on.
Da li je avio-kompaniju Jat trebalo ugasiti ako nije mogla da bude profitabilna i ako za nju nije bilo kupca? Oko tog pitanja dugo su se u Srbiji lomila koplja. Preovladalo je (i danas vlada) primitivno mišljenje (koje postoji u „banana republikama“) da su najvažnije odlike državnosti jedne zemlje grb, zastava i – nacionalna avio-kompanija. Tako je 2008. godine, kad je Jat ponuđen na prodaju, odbijen Air Berlin koji je za Jat nudio 30 miliona evra. Na tenderu su se prijavile još dve avio-kompanije (jedna je bila lou-kost kompanija flyNiki), ali Vlada Srbije zacepila je cenu od 100 miliona i rasterala sve zainteresovane kupce. Na kraju te godine ispostavilo se da Jat ima gubitak od 100 miliona evra. Vlasnik konsultantske firme koja je dovela Air Berlin na tender tvrdi da su ekipu protivnika privatizacije Jata činili Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Dragan Đilas.
Jat je od tada pa sve do 2013. godine, kad je ugašen, opstajao zahvaljujući državnim subvencijama koje za tih pet godina nisu bile manje od 200-250 miliona evra. Te 2013. godine novi srpski politički lider Aleksandar Vučić na zgarištu Jata formirao je Er Srbiju, zajedničku kompaniju sa Etihadom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. I pored čvrstih obećanja da će ta nova avio-kompanija biti „najbolje iz Srbije“, ispostavilo se da je iz državnog budžeta za njeno funkcionisanje do sada potrošeno oko 500 miliona evra i da se ne vidi kraj državnim dotacijama. Skriveni i sumnjivi ugovori, korupcija, mutni poslovi, netransparentne transakcije, lično bogaćenje, kriminalne radnje… sve to do sada prati poslovanje Er Srbije. Država je za samo deset godina potrošila 700-800 miliona evra da bi srpski političari održavali iluziju državnosti preko nacionalne avio-kompanije i, naravno, usput nešto budžetskog novca prebacili na partijsko-privatne račune. „Sada je idealan trenutak da država ugasi Er Srbiju. Francuska firma Vansi uzela je koncesiju za beogradski aerodrom, ona će da ga razvija, dovodiće nove prevoznike, biće novih linija, karte će biti jeftinije… Sve se skockalo da se država elegantno izvuče iz skandaloznog projekta Er Srbija“, veruje jedan stručnjak iz avio-industrije.
Zanimljivo je da je 2012. godine sprečena privatizacija farmaceutske kompanije Galenika, za čiju su kupovinu zainteresovani kupci nudili 100 miliona evra a Vlada Srbije (pre svih, ministar Dinkić) kao vlasnik nije htela da čuje za nižu cenu od 200 miliona. Posle neuspele privatizacije, Galenika je kao koalicioni plen dopala u ruke Socijalističke partije Srbije i iz godine u godinu pravila dugove i gubitke koji su dogurali do 200-250 miliona evra. Epilog posrtanja fabrike, koja je u bivšoj Jugoslaviji držala 60 odsto tržišta a danas nema ni 10 odsto tržišta Srbije, bio je novembra 2017. godine kad je brazilska kompanija EMS S/A preko svoje luksemburške filijale Elius S.A.R.L. kupila Galeniku za 16 miliona evra. Država nije izgubila samo 200-250 miliona za pokrivanje dugova i gubitaka nego i 84 miliona koje bi dobila da je prodala Galeniku 2012. godine.
Iako je generalno bio manje sklon tržišnoj demokratiji a mnogo više populističkom državnom kapitalizmu, tandem Vojislav Koštunica – Boris Tadić odlučio je 2008-2009. godine da proda većinski deo jednog od ekonomskih stubova države – NIS. Istina, njihov prevashodni politički cilj bio je geostrateškog karaktera – da Srbiju preko energetike čvrsto veže za Rusiju, a ne da se država spase stalnog pokrivanja gubitaka NIS-a. I pored takvih namera privatizacija NIS-a „živi je dokaz“ kako jedna diskutabilna politička odluka može da ima pozitivne ekonomske efekte. Novi većinski vlasnik, ruska kompanija Gaspromnjeft, u rekordno kratkom periodu demonstrirao je kako međunarodni, stručan i od države nezavisan menadžerski tim od poslovnog gubitnika može da napravi profitabilnu firmu.
Svi prethodni pokušaji da se NIS transformiše i privatizuje nailazili su na čvrst otpor 17.500 zaposlenih koji su bili zadovoljni prosečnom zaradom od oko 300 evra jer su imali mogućnost da raznim kreativnim marifetlucima (krađama na svim organizacionim tačkama) dupliraju platu. U oktobru 2003. godine sindikati NIS-a aklamacijom su odbacili predlog restrukturiranja kompanije italijanskog konsultanta Franka Bernabea, koji je platila Međunarodna finansijska korporacija (IFC).
Privatizacija kao bazični stub ekonomske tranzicije stekla je u jednom domaćem istraživanju javnog mnjenja status najveće katastrofe koja je zadesila srpski narod, veće nesreće od građanskog rata, raspada SFRJ, gubitka Krajine i Kosova
Preveliki broj zaposlenih, slaba kontrola poslovnih i proizvodnih procesa, partijsko upravljanje, svest da će država pokrivati sve gubitke i „grebanje“ političkih stranaka u kasi NIS-a stvorili su od te naftne kompanije nezdravi privredni subjekt koji je isključivo zavisio od kretanja cene sirove nafte na svetskom tržištu. Status kvo u svojinskoj i poslovnoj transformaciji odgovarao je svim akterima – od zaposlenih do političkih upravljača državom. NIS je 2008. godinu završio s gubitkom od 693 miliona evra i bankarskim dugom od 1,2 milijarde dolara. Već u prvoj godini s novim većinskim vlasnikom (2009) i uprkos globalnoj ekonomskoj krizi, NIS je imao dobit pre oporezivanja i kamata (EBITDA) 100 miliona evra, a 2010. godine 300 miliona evra i prepolovljen dug. Posle samo godinu dana NIS je – prema pokazatelju odnosa cene koštanja po jedinici eksploatacije i proizvodnje u odnosu na EBITDA i prihod – bio efikasniji od konkurencije u regionu. Plate su porasle 15 odsto u 2009. godini, 20 odsto u 2010. godini i 10 odsto u 2011. godini. Sa stotinama miliona evra (od 500 do 800 miliona, zavisno od godine) NIS je jedan od najizdašnijih punjača srpskog budžeta sa porezima i akcizama.
Da je RTB Bor privatizovan bar kao NIS i da se na prodaju Bora nije čekalo 12 godina, država bi poreskim obveznicima uštedela najmanje dve milijarde evra. Toliko je para potrošeno na izgradnju nove Topionice (320 miliona evra), oprost poreskih i dugova za struju i gas (1,2 milijarde evra), vraćanje kredita i isplatu zarada za 5.000 radnika od 2006. godine kad se tadašnji premijer Koštunica uskopistio da RTB Bor ne kupi srpski biznismen Zoran Drakulić, a kasnije ni rumunska firma Kuprom, do pre neki dan kad je kineska kompanija Ziđin kupila borski kombinat. Gde bi nam bio kraj da je država uštedela dve milijarde evra a da je Drakulić tada zaokružio svoje bakarno carstvo (rudarski i topioničarski kapaciteti u Boru i proizvodni kapaciteti u Sevojnu, Novom Sadu i Majdanpeku).
Protivnici privatizacije kao najčešći argument protiv prodaje velikih preduzeća u državnom vlasništvu koriste floskulu da su to strateške oblasti, pa zato nije ni važno što prave gubitke. Ali, u slučaju Telekoma najčešće potezani argument protiv privatizacije je da Telekom pozitivno posluje i zato ga ne treba prodati.
Protivnici prodaje Telekoma su inače neformalno šarenoliko društvo u kome ima indoktriniranih političara, eksperata i običnih građana zadojenih socijalističkom prošlošću koji stalno viču „to je naše“, ali mnogo je više u tom lobiju parazita čiji je jedini interes da „muzu“ Telekom i iz njega izvlače novac. U te parazite ubrajaju se (naprasno i uz partijske urgencije zaposleni) radnici, stotine dobavljača sa sumnjivim i pljačkaškim ugovorima, dobro uhranjeni političari, direktori, treneri i navijači sportskih klubova. Taj lobi parazita nije mali, recimo da broji 200.000-300.000 „članova“, ima izrazito jak interes da Telekom ostane u državnom vlasništvu. Suma koju paraziti izvuku iz Telekoma uopšte nije mala i meri se desetinama miliona evra. Najlakši način da se utvrdi vrednost te sume jeste poređenje poslovanja dveju telekomunikacionih kompanija na tržištu Srbije – državnog Telekoma i privatnog Telenora – na osnovu podataka iz Agencije za privredne registre. Primera radi, sa deset puta manje zaposlenih Telenor je 2017. godine imao profit od devet milijardi dinara, a Telekom 14 milijardi. A na 100 uloženih evra Telenor je imao prinos od 51,7 evra a Telekom – 19,7 evra.
Čini se da je posle ovakvih iskustava većina političara i kreatora ekonomskih reformi u Srbiji zaboravila reči čoveka koji je bio ikona mađarske tranzicije Lajoša Bokroša, direktora Agencije za državnu imovinu i ministra finansija od 1991. do 1996. godine. Na jednom okruglom stolu u Beogradu pre 14 godina Bokroš je prijateljski savetovao: „Privatizacija je ključ za budućnost Srbije. Potrebne su brze strukturne reforme i restrukturiranje, a privatizacija državnih preduzeća trebalo bi brzo da se izvrši. Privatizacija neekonomičnih državnih firmi, ako nikako drugačije onda gurajući ih u bankrotstvo a zatim privatizacija imovine. Ne popuštati pred autobusima punim rudara, ne povećavati im subvencije. Kod nas u Mađarskoj postojao je niz privilegovanih, velikih državnih preduzeća koja su sebe nazivala ‘strateškim’, šta god to značilo. Oni su išli u Vladu i govorili poslanicima: ‘Mi ne smemo da propadnemo, ne smemo da bankrotiramo.’ Privatizacija takvih preduzeća jedini je način da napredujete. Mi smo to učinili 1995. godine. Bio sam ministar finansija u to vreme i tada smo prodali elektroprivredu, vodovod, gas i telekom.“
