Deluje kao da su Sjedinjene Države procenile da ne mogu da istovremeno budu u sukobu sa Kinom i sa Rusijom. U predstojećim decenijama, Peking će postati njihov glavni geopolitički takmac. Oko tog pitanja saglasnost postoji čak i između republikanske administracije Donalda Trampa i Demokratske partije, iako su te dve snage u ljutoj međusobnoj borbi oko predsedničkih izbora ove jeseni. Kina će tako naslediti sovjetsko „carstvo zla“ i „islamski terorizam“ kao glavni neprijatelj Vašingtona. Međutim, za razliku od Sovjetskog Saveza, ona raspolaže dinamičnom privredom prema kojoj je trgovinski deficit SAD ogroman. Takođe, njena moć daleko je impozantnija od one koju ima nekoliko desetina hiljada fundamentalističkih boraca rasutih između pustinja drevne Mesopotamije i avganistanskih planina.
Američka diplomatija otpočela je sa „zaokretom ka Aziji“ i Pacifiku još za vreme Baraka Obame. Kao što je često slučaj, njegov naslednik formulisao je istu strategiju na daleko manje elegantan i suptilan način (čitati članak Filipa S. Goluba). Budući da, prema viđenju potonjeg, saradnja uvek predstavlja zamku i igru nultog zbira, ekonomski proboj azijskog suparnika automatski znači i pretnju po dalji razvoj SAD. Isto važi i u suprotnom smeru: „Samo što nismo pobedili Kinu“, trubio je Tramp u avgustu 2019. godine. „Oni će doživeti najgoru godinu u poslednjih pola veka, a za to sam ja odgovoran. Ne ponosim se time.“
„Ne ponosim se“ – to uopšte ne liči na njega… Pre nešto manje od dve godine on je televizijama dao dozvolu da uživo prenose sednicu njegovog kabineta. Tad je sve ogoljeno: jedan od njegovih ministara pohvalio se usporavanjem kineskog rasta; drugi je okrivio kineski izvoz fentanila za epidemiju zavisnosti od opioida u SAD; treći je krivicu za probleme američkih poljoprivrednika svalio na kineske protivmere u trgovinskom ratu. Na kraju je Tramp objasnio tvrdoglavost Severne Koreje po pitanju nuklearnog naoružanja kao rezultat popustljivosti zvaničnog Pekinga prema svom savezniku.
Dakle, za Vašington više nije dovoljno da Kini proda malo manje kukuruza ili elektronike. On mora da izoluje svog suparnika čiji se bruto domaći proizvod (BDP) udevetostručio u poslednjih sedamnaest godina, da ga oslabi, spreči da proširi svoj uticaj i, nadasve, da postane strateški parnjak Sjedinjenim Državama. Budući da vrtoglavi napredak Kinu nije poveo putem amerikanizacije i poslušnosti, Amerika neće štedeti na udarcima.
Još 4. oktobra 2018. godine, u naročito agresivnom govoru, američki potpredsednik Majk Pens napao je „orvelovski sistem“ „vlasti koja ruši krstove, pali Biblije i hapsi vernike“, te „vrši pritisak na američke kompanije, filmske studije, univerzitete, tink-tenkove, istraživače i novinare“. On je takođe predvideo „pokušaje da se utiče na predsedničke izbore 2020. godine“. Hoće li, posle „Rašagejta“ (naširoko promovisana teorija zavere da se Rusija umešala u predsedničke izbore u Americi 2016. godine i doprinela pobedi Donalda Trampa, prim. prev.) doći i „Čajnagejt“ sa ciljem obaranja Donalda Trampa? Koliko su SAD samo krhka zemlja…
Ceo dosije „Kina i SAD, šok XXI“ veka možete čitati u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 20. avgusta
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
