Jedna od tačaka koja se odnosi na normalizaciju odnosa, a koja se tumači na različite načine, glasi: „Kosovo (Priština) će pristati da primeni jednogodišnji moratorijum na podnošenje zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbija (Beograd) će pristati na jednogodišnji moratorijum na svoju kampanju za povlačenje priznanja (nezavisnosti Kosova) i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog zahteva bilo kojoj naciji ili međunarodnoj organizaciji da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu.“
Ta tačka je za mnoge sporna, pre svega, zbog onog što u njoj ne piše. Reč je o tome da se Priština ne obavezuje da obustavi lobiranje za nova priznanja, već samo da stave moratorijum da ne traže članstvo u međunarodnim organizacijama gde inače i nemaju šanse da se učlane, po trenutnom rasporedu snaga.
Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative je u analizi dokumenta iz Vašingtona primetio, između ostalog: „ukoliko uzmemo u obzir međunarodnu dinamiku u poslednjih 12 meseci, treba napomenuti da je beogradski kompromis/moratorijum ipak nešto ‘teži’ od prištinskog. Priština se, pritom, nije obavezala da će odustati od kampanje za nova priznanja, već samo od kampanje za ulazak u međunarodne organizacije.“
Možda „Sporazum o ekonomskoj normalizaciji“ nije sporazum, niti je ekonomski, niti će nužno dovesti do normalizacije. Ali ona dva papira ispod kojih je predsednik Aleksandar Vučić stavio „šaru“ pred budnim očima Donalda Trampa, mogla bi da odrede buduće spoljnopolitičke pravce Srbije, da naprave distancu od Rusije i Kine, da nas posvađaju sa EU i da nas, ni krive ni dužne, odvedu na Bliski istok. U tom kontekstu, priče o udobnosti stolice, olovkama i drugim suvenirima potpuno su nevažne. Kako smo dovde došli?
VELIKI DOSIJE O „ISTORIJSKOM SPORAZUMU“ U VAŠINGTONU ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. SEPTEMBRA
Tagovi
