„Dok je Đinđić bio u Vašingtonu izbila je pobuna ‘crvenih beretki'“, Koštunica tražio da mu Buš bude domaćin, Pauel u Beogradu posle ubistva premijera: Kako su Srbija i SAD obnavljali odnose posle Petog oktobra

Mesec i po dana posle 5. oktobra 2000, ponovo su uspostavljeni diplomatski odnosi SAD i SR Jugoslavije, a Montgomeri je postao prvi ambasador u Beogradu. U prvom razgovoru sa Vojislavom Koštunicom, novi predsednik SRJ rekao mu je da ima tri Biblije: „Ustav, Rezolucija 1244 i Dejtonski sporazum“. Montgomeri primećuje u knjizi da su različito gledali na te dokumente, jer su „SAD u Rezoluciji 1244 potpuno ignorisale delove koji joj ne odgovaraju“.

Montgomeri je opisao i ulogu SAD u hapšenju i izručenju Miloševića Hagu.

Miloševićevo izručenje u Hag bilo je uslov za odobravanje pomoći od 100 miliona dolara SRJ. Ali, umesto momentalnog transporta, ispostavlja se iz Montgomerijeve knjige da je Zoran Đinđić najpre podržao ideju Koštunice da se Miloševiću sudi u Srbiji.

Tek nakon par meseci, Đinđić je pozvao Montgomerija i saopštio mu svoje sumnje da će srpski tužioci moći da procesuiraju bivšeg predsednika. Zato je Montgomeri, kako piše, sa Miroljubom Labusom formulisao dobar paket mera za pomoć srpskoj ekonomiji kako bi se ubedili ostali ministri da prihvate odluku o izručenju Miloševića.

Montgomeri je poslao depešu nakon toga u Vašington koji se odmah složio sa planom.

Norveški diplomata Torvald Stoltenberg u svojoj knjizi „O ljudima“ zapisao je kako je Bušova administracija preko njega pokušala da uspostavi kontakt sa Vojislavom Koštunicom, znajući da bi isporučenja u Hag mogla da predstavljaju problem. Ideja je bila da Koštunica dođe u Vašington, u Stejt department, kako bi se bolje upoznali stavovi obeju strana. Koštunica je hteo, piše Stoltenberg, ali da mu domaćin bude Buš Junior. Stoltenberg je uspeo da ubedi Koštunicu i ta poseta Americi je bila vesnik boljih odnosa. U još dva navrata je Stoltenberg bio posrednik, a poslednji put posle hapšenja Miloševića kada je trebalo da ubedi Koštunicu da podrži izručenje u Hag.

„Odbio sam. Nisam hteo da ja budem taj koji će savetovati jugoslovenskog predsednika da podrži akciju u čiju sam promišljenost i sam sumnjao“, napisao je Stoltenberg.

S druge strane, kao ključni momenat, Montgomeri izdvaja poziv da jednog dana dođe u Đinđićev kabinet.

„Đinđić je smatrao da mora uključiti Koštunicu da bi zaštitio bokove posle tog događaja. Pozvao je stoga Koštunicu, u kratkim crtama ga izvestio o planiranom transferu i rekao nešto u stilu: Montgomeri je u predvorju moje kancelarije. Šta da mu kažem? Koštunica nije dao nikakav određen odgovor, i to je bilo sve pokriće potrebno Đinđiću. Sad je legitimno mogao da tvrdi da je Koštunica unapred znao za planirano isporučenje“, napisao je Montgomeri.

Ceo paket pomoći je kasnije ispoštovan, a dodatno je i ugovorena poseta Zorana Đinđića Džordžu Bušu, u novembru te godine. Dok je Đinđić bio u Vašingtonu, u Beogradu je izbila pobuna „crvenih beretki“, kao posledica hapšenja braće Banović koji su uhapšeni kako bi se pred sastanak pokazalo da „Srbija sarađuje sa Hagom“. Ipak, to je bio samo formalni razlog, a motivi su bili potpuno dublji i, pretpostavljaju mnogi, predstavljaju uvod u atentat na premijera.

Posle ubistva Đinđića, u Beograd je došao Kolin Pauel, tadašnji državni sekretar, sreo se sa Ružicom Đinđić i ukazao podršku srpskim vlastima…