Imao sam sreću da se, jedne večeri, uspnem kamenim stepenicama sve do orgulja Notr Dama gde je orguljaš i kompozitor Tijeri Ešaih trebalo da ima koncert. Pridružili smo mu se sa nekim prijateljima na probi i proveli dva sata pod tim ogromnim svodom, sami u katedrali dva sata nakon zatvaranja. Tijeri je svirao, improvizovao na izvanrednom instrumentu koji je dizajnirao genijalni Aristid Kavej-Kol, a ja sam zurio u galerije nadnete nad naosom ispunjen oduševljenjem pri jedinstvenom susretu sa srednjovekovnim svetom, religioznom istorijom, književnom istorijom (trebalo bi da se tu negde skrivao Kvazimodo) i muzičkom istorijom, koja je bila tako prisutna u toj crkvi u kojoj je slavni Luj Vijern umro dok je svirao na tim istim orguljama, jednog dana 1937. godine.
Živeći na Ostrvu Site (deo blizu Notr Dama koji razdvaja Senu na dva dela, prim. prev.) već trideset godina, uvek sam imao utisak da živim u „kvartu Notr Dam“ i često bih zastajao u katedrali da osetim prijatnost njenog hlada, prostora i mirisa tamjana.
Brojni turisti u to doba, nisu sprečavali da se šeta od jedne do druge kapele, pored zbirki slika i religioznih predmeta, sveća koje donose veru ili praznoverja. U horu bi se, često, odvijale službe, kao da je katedrala dokonih okruživala onu u kojoj su bili posvećeni, ali ogromnost ovog mesta činila je mogućim taj suživot crkve i foruma. Divio sam se rozetama transepta, potom baroknom horu, koji je tako odudarao od gotske geometrije. Malo kasnije, u predvorju, bacio bih pogled na kamen koji pokazuje „nultu tačku puteva Francuske?.
Iz šetnje u šetnju, naučio sam da volim Notr Dam iz svakog ugla; a najpre sa strane ulice Šanuanes, prilazeći bez uzmicanja tom zidu od skulptura i oluka – nasuprot spektakularnoj perspektivi koju nudi veliki trg koji je projektovao Osman. Uz ivicu leve obale, duž malog rukavca Sene, katedrala otkriva svu svoju raskoš u cvetnoj vegetaciji – čak i zimi, iznad golih stabala u kojima grakću gavrani i cvrkuću vrapci. Sa još veće udaljenosti, sa mosta Sili, ona se uzdiže kao vidikovac u srcu Pariza. A ako se spustimo ulicom Bobur u pravcu Otel de Vil-a (sedišta gradonačelnika Pariza, prim. prev.), ona izgleda kao da se diže malo-pomalo, nadneta tim izvanrednim krovom koji je izgoreo 15. aprila, i da dominira celom četvrti, kao da su zgrade Site-a samo sporedni likovi u podnožju velikog jedrenjaka.
Po lepom vremenu, odem da potražim hlad na Trgu Jovana XXIII, u prekrasnom parku smeštenom pod kamenim arkadama koje se spuštaju u lukovima na zadnjem delu katedrale. Tu lisnate krošnje usred leta pružaju prijatnu svežinu, koju još ugodnijom čini voda koja teče iz neogotičke fontane. A ponekad, na natkrivenom muzičkom podijumu, švedska fanfara ili ona francuske mornarice daju resital, povećavajući još više zadovoljstvo koje se ovde doživljava, između desne i leve obale, na mestu gde se ukrštaju rukavci Sene, u toj čistoj gradskoj lepoti.
Stvari su se, međutim, promenile tokom godina, čineći ovu četvrt uporištem turističke industrije. Najpre je to bio ubrzan preobražaj poslednjih prodavnica suvenira u lažne tipične restorane; zatim dolazak transportnih vozila sa vozačem (VTC), biciklističkih taksija i autobusa na sprat koji, na engleskom, nude vožnju Parizom. Sve češće su Azijke u venčanicama dolazile da se fotografišu na mostu Arševeš, negujući kič viziju pariskog „romantizma“, ipak uniženu katancima okačenim o rešetke mosta: neobični simbol ljubavi koji je opštinu primorao da zameni stare zaštitne ograde.
Prava promena, međutim, za stanare četvrti kao i za mnoge Francuze, usledila je posle svakojakih napada, koji su doveli do sistematske kontrole posetilaca Notr Dama. Brz i neometan prolazak kroz kapiju zauvek je prestao, a zamenio ga je veoma dugačak red sve do sredine dvorišta, pa sam morao da odustanem od malih zaustavljanja na klupama katedrale. Uzbunjivanja zbog bombi su se takođe umnožila, zahvaljujući zaboravljenim torbama, i ja sam shvatio da klima ove epohe više nije šala, da sigurnosna zona može da se širi neograničeno, i da se vlasti mogu pokazivati sa puškom u ruci. Nedavno je cela moja ulica bila zatvorena zbog sumnjivog paketa, ostavljenog vrlo daleko na trgu ispred katedrale. I, kako sam pokušavao da pregovaram o mogućnosti da priđem svojoj zgradi, odmah iza ograde, jedna mlada policajka mi je neprijatno odgovorila: „Ako vam se ovo ne sviđa, ne preostaje vam drugo nego da promenite kvart.“ Ali ove mere se preduzimaju i prilikom poseta važnih ljudi, kao što je bio bračni par Obama, u prolazu sa svojom decom, tako da je trebalo, tada opet, čekati dok oni ne odu da bi se prišlo mojoj zgradi.
Prodavačica iz ulice Arkol zatvorila je svoju staru prodavnicu punu novina i pobožnih slika, poslednje svedočanstvo o vremenu kada je kvart bio mesto hodočašća, a ne etapa između Ajfelove kule i pariskog Diznilenda. Njen posao je otkupio Hagen-Daz
Fransoa Oland i An Idalgo (socijalistkinja, aktuelna gradonačelnica Pariza, prim. prev.) predstavili su 2017. projekat obnove ostrva Site. On predviđa transformaciju kvarta u veliku turističku i komercijalnu bazu zahvaljujući polascima iz Palate pravde, policijske prefekture i aktivnostima u Otel-Djo-u. Predviđeno je, na primer, da se jednim staklenim zvonom prekrije prekrasna cvetna pijaca da bi se tu odvijale animacije. U isto vreme, prodavačica iz ulice Arkol zatvorila je svoju staru prodavnicu punu novina i pobožnih slika, poslednje svedočanstvo o vremenu kada je kvart bio mesto hodočašća, a ne etapa između Ajfelove kule i pariskog Diznilenda. Njen posao je otkupio Hagen-Daz. Uz to je i prefektura nedavno sa više rešetaka zatvorila nekoliko kvadrata Trga Jovana XXIII: radilo se o borbi protiv lopova koji varaju turiste, a koriste ovaj prolaz kako bi pobegli. Time su, neočekivano, bili kažnjeni stanovnici kvarta i ja nisam više tako često prolazio ovim parkom, na kojem je gradska vlast prestala da održava, skoro uvek suvu fontanu.
Početkom aprila, posmatrao sam toranj okružen velikom skelom i pomislio, pomalo tužno, da ga za dugo vremena neću ponovo videti… ali da su, stručnjaci i računari napravili dobar izbor, obezbedivši krhki spomenik koji je tu bio posađen već sto pedeset godina. Konačno, u ponedeljak petnaestog, oko sedam sati uveče, izvukavši se iz uske ulice Bijevr uz nekoliko provera, stigao sam na kej Turnel i spazio stotine turista kako mašu mobilnim telefonima da bi napravili fotografije na mostu Arševeš. Bio sam zapanjen tolikim mnoštvom, iako je to jedno od najčuvenijih mesta na svetu. Iznenada, okrenuvši glavu, otkrio sam one velike plamenove koji su se uzdizali sa skela.
Vatra je počela da se širi, raznošena vetrom, i osetio sam užasnu strepnju koja nije bila posledica opasnosti, već siline tog buktanja vatre na blistavom spomeniku na plavom večernjem nebu.
Zabrinut, zapitao sam se kako bi vatrogasci mogli da priđu do tamo gore, zatim sam ubrzao korak znajući iz iskustva: „Treba se brzo vratiti, zaključaće kvart.? Zaista, policija je doletela jedan sat kasnije u moj stan – ipak dosta udaljen od građevine – lupajući o vrata da bi nas zamolila da se nađemo u fiskulturnoj sali i neizbežnoj jedinici psihološke pomoći! Ja sam više voleo da glumim da sam mrtav i provedem tu noć skriven, dok su vatrogasci malo-pomalo obuzdavali pustošenje i dok je veliki stub dima izbledeo. Ali ostao sam u šoku, potresen kataklizmom koja je preda mnom pogodila srce Pariza.
Narednih dana, dok se tragedija vrtela u medijima, ostrvo Site se pretvorilo u utvrđeni logor, dostupan samo uz lične isprave. Stanice metroa su zatvorene pa su i najmanje promene mesta postale izuzetno teške. Širina sigurnosne zone koja je daleko prelazila okolinu Notr Dama, izazvala je na dve obale ogromne saobraćajne gužve, kao da su vlasti nameravale da preduzmu akcije u skladu sa razmerom događaja.
Kada su gradonačelnica Pariza i ministar unutrašnjih poslova posetili mesto, moje komšije su zamoljene da pre povratka kući čekaju van ostrva. Ja sam tada razmišljao kako živimo u čudnom svetu u kojem opsednutost bezbednošću nije prepreka da katedrala stara osam vekova ode u dimu, i gde se turisti nikada nisu u tolikom broju tiskali na obalama kako bi fotografisali spaljenu katedralu dok se meni pri samom pogledu na nju slama srce.
Tešim se razmišljajući o tome kako je ova užasna vatra, izgleda, poštedela velike orgulje, koje se nadam da ću ponovo čuti. Zatim se vraćam ka Notr Damu malom ulicom Masijon, gde se srednjovekovni mural i dalje uzdiže sa svojim olucima, kao da se ništa nije promenilo. Još jedna uteha: u vreme kada je ostrvo bilo zabranjeno za sve, osim za stanovnike, dva ili tri kafea za turiste otvorila su svoje terase za susede i oživela seoski trg na dva koraka od ranjene katedrale.
BENOA DUTERTR je pisac. Nedavno je objavio En marche! Conte philosophique, Gallimard, Pariz, 2018.
PREVOD: Aleksandar Stojanović
Tagovi
