Finale Zapadne konferencije između Denver Nagetsa i Lejkersa je priča koja nas je kolektivno vratila 18 godina unazad, u leto 2002. godine kada je skoro kao Svetsko prvenstvo u fudbalu bilo važno jedno finale neka dva tima iz Los Anđelesa sa druge strane okeana. Ponovo su naši antiheroji obučeni u zlatno-ljubičaste odežde, ni sada nisu ni najmanje simpatični iako su – uzdah i pogled u prazno – stvarno dobri. I ponovo otkazujemo druženja i žurke, budimo se onda kada bismo se inače vraćali i razrogačenim očima, kao da je podne, gledamo u jednog našeg momka iz Kičinera kod Ontarija, u još jednog našeg iz Fišnersa kod Indijane, u neke naše dečake iz Misurija, Merilenda, Oregona i jednog baš i samo našeg, koliko god bio svačiji. Iz Sombora.
Od njih i samo od njih zavisi da li ćemo se osmehnuti peračima ulica i ostaviti veliku napojnicu konobaru nakon jutarnje kafe, ili ćemo pognuti glavu i sa novinama pod miškom, koje kupujemo iz navike i samo zato, preći ulicu uz potajnu želju da nas očeše neki manijak za volanom. Manje bi bolelo…
Zar ima neko ko ne bi voleo NBA klasik u velikom finalu – duel Seltiksa i Lejkersa? Ima li onih koji bi se protivili tome da u godini kada je tragično nastradao Kobi Brajant upravo Lejkersi uzmu prsten?
Naravno da ima, a u čitavoj priči o zlatno-ljubičastom kontekstu postoji jedan, ne tako mali problem.
Ne može nijedan igrač u ligi toliko da se mršti koliko Džoker može da se smeje. A tog smeha se svi plaše. I plašiće se. Jer je serijal tek počeo iako izgleda da nikada nije ni prestajao i da već 18 godina svako jutro nasmejani pozdravljamo perače ulica, ne kupujemo novine iz navike i na Svetskom prvenstvu pobeđujemo Argentinu.
Tagovi
