Ovo je priča Betine Štekemper za Dojče vele o tome kako su se ona i njen suprug upoznali – ona iz gradića na Zapadu Nemačke i njen muž iz istočnog Berlina – i šta im se sve dešavalo tih devet meseci od dočeka Nove 1990. do ponovnog ujedinjenja Nemačke 3. oktobra.
Muž i ja smo se upoznali na dočeku Nove 1990. godine. Bilo je to njegovo prvo „putovanje na Zapad“. Pre nepuna dva meseca, novembra 1989. pao je Berlinski zid, granice su otvorene i on je s prijateljima hteo da Novu godinu dočeka na Zapadu Nemačke. Neko je poznavao nekog u Minsteru u kojem sam živela i tako je sve počelo…
Naravno, maternji jezik nam je bio isti. Ali njemu je moja a meni njegova domovina bila strana – i nije nas ni zanimala – kao uostalom ni mnoge druge mlade Nemce.
Moja porodica nije imala rodbinu na Istoku i nikad nismo stavljali sveću u prozor za „braću i sestre na Istoku“, kao što su to radili mnogi drugi. A ni moja buduća porodica na Istoku nije imala nikoga na Zapadu ko joj je nedostajao – kao što je to bio slučaj u mnogim drugim porodicama u DDR-u.
Sličnosti: muzika, uređenje stana, politika
Muž i ja smo imali brojne sličnosti: naše zbirke gramofonskih ploča bile su gotovo identične, samo sam ja do svoje došla mnogo jednostavnije i jeftinije. Sličan ukus za uređenje stana, interesovanje za kulturu… puno toga se poklapalo. Vrlo brzo smo shvatili da imamo i slične političke stavove – počevši od moderne politike zaštite okoline do napredne porodične politike.
Pad Berlinskog zida oboje smo videli kao veliku demokratsku šansu za novi početak naše zemlje. Puni nade pratili smo rasprave Centralnog okruglog stola koji je radio na predlogu novog ustava. On je bio sit komunističke partije, ja sita konzervativne vlade Helmuta Kola.
Početkom 1990. hiljade ljudi s Istoka su odlazili na Zapad, pre svega mlade žene.
A ja sam u proleće 1990. otkazala posao i stan u Minsteru na Zapadu i preselila u dvosobni stan svoga muža u istočnom Berlinu. Ilegalno, jer u tom trenutku ja kao zapadna Nemica nisam tako jednostavno mogla da se nastanim u DDR-u.
Džins i bežični telefon
Nakon preseljenja u istočni Berlin, vrlo brzo sam ponovo našla posao u zapadnom Berlinu. Očigledno se za čas proširilo da imam adresu u Istočnom Berlinu i da ujutro i uveče prelazim granicu.
Jednog dana, priše mi kolega i potapša po ramenu: „S obzirom da dolaziš s Istoka odlično radiš“. Kad sam ga pitala, odakle mu ideja da sam ja s Istoka, uzvratio je samouvereno: „Odmah se vidi: nosiš džins.“
I moj muž se vrlo brzo zaposlio u jednom zapadnonemačkom preduzeću. Ali prvo je morao da postane državljanin (zapadne) Savezne Republike Nemačke. Ujutro je – kao građanin DDR-a – izašao iz našeg stana, proveo dan u prihvatnom centru i uveče se vratio kući kao zapadni Nemac.
Mučio ga je osećaj izdaje. Ne prema DDR-a, nego prema onima koji su se još nadali da mogu samouvereno da se upuste u ujedinjenje i sve to što ono sa sobom nosi.
Na jednoj proslavi u preduzeću – čuđenje što nisam ja s Istoka, nego on. „Ko bi rek’o! Vaš muž je tehnički tako vešt. I tako dobro se snalazi s bežičnim telefonom.“
Pitanje „istočne duše“ i toaletni papir
Ubrzo su nas otkrili mediji. Neobičan par: žena sa Zapada, muž sa Istoka i još žive u Istočnom Berlinu. U masi intervjua koje smo dali, u nekom trenutku – neizbežno pitanje: „Šta to čini istočnu dušu, a šta zapadnu?“ Svaki put smo se preznojavali – jednostavno nam ništa nije padalo na pamet kao odgovor na to visokoumno pitanje o razlikama. Pa, zaljubili smo se u ono što nam je zajedničko.
Posle više intervjua, imali smo osećaj da nekako ipak moramo da odgovorimo na to famozno pitanje. Odlučili smo da kažemo da i dalje prednost dajemo toaletnom papiru iz detinjstva – on voli grublji s Istoka, ja mekši sa Zapada. Većini je to bilo dovoljno kao objašnjenje različitih stanja duše u ponovo ujedinjenoj Nemačkoj. Čak su i naši prijatelji bili razočarani kad su otkrili da mi ustvari koristimo istu vrstu toaletnog papira.
Neonacisti, studenti, i pljačkaši lepih stvari
Ta 1990. je bila i godina masovnog zaposedanja praznih zgrada u istoönom Berlinu. Sredinom februra je nedaleko od nas istočnoberlinska neonacistička stranka „Nacionalna alternativa“ zaposela više zgrada. Nacisti na Istoku! Užas! Potom su levičarski zapadnoberlinski studenti u komšiluku nacista takođe zaposeli neke zgrade.
Protiv neonacista je u aprilu pokrenuta velika racija, i morali su da napuste više „svojih“ zgrada. Ali zgradu broj 122 u ulici Veitling su legalizovali kao svoju i odatle planirali i kretali u pohod u svoje akcije protiv levičara i stranaca. Posle više godina, sami su se rasformirali, napustili zgradu koja je izgorela do temelja.
A novembra su evakuisane zgrade u ulici Majncer koje su bili zaposeli studenti – u jednoj od najspektakularnijih policijskih akcija u nemačkoj posleratnoj istoriji. Zorom nas je probudio dolazak policijskih oklopnih vozila. Starija komšinica je stajala na hodniku u pidžami i vikala: „Počeo je rat.“
U to vreme kroz našu četvrt su uveče prolazili kamioni s holandskim tablicama i iz njih su izlazili ljudi spretnih ruku i u predratnim zgradama demontirale lepe drvene gelendere na stepeništu i stare kvake s vrata. Kasnije se to moglo kupiti na buvljacima u Amsterdamu ili u Belgiji – za skupe pare.
Izgledalo je kao da Istočnu Nemačku svi posmatraju samo kao osvojenu teritoriju koja sme da se pljačka. Moj muž je bio u čudu i ljut.
Čije je jezero u Berlinu?
Jednog dana, tog leta 1990, muž je hteo da mi pokaže svoje omiljeno jezero u okolini Berlina. Rano smo otišli, mojim malim autom sa tablicama iz grada sa Zapada Nemačke. A kad smo oko podne hteli da se vratimo kući, auto je bio blokiran. Jedan skupoceni BMW s minhenskim tablicama parkirao se tako da nikako nisam mogla da izađem.
Posle nekoliko sati pojavio se mladi par držeći se za ruke, s torbama za kupanje. Kad smo se požalili zbog njihovog bezobzirnog parkiranja, muškarac nam je drsko odgovorio da su jezera dovoljno dugo pripadala nama sa Istoka – i da ih oni sad ponovo preuzimaju. Došlo mi je da plačem.
I roditelji mog muža su imali neprijatna iskustva: kod njihove vikendice su se odjednom pojavili nepoznati ljudi – i merili zemljište. Zatim, ljudi su lažno optuživani za saradnju sa Štazijem na univerzitetu – kako bi se okončala naučna karijera domaćih sa Istoka a da bi se zaposlili nesposobni ljudi sa Zapada. A kod poznanika su videli kako najveći poslušnici DDR-ovog režima odjednom postaju vatreni zagovornici nemačkog ujedinjenja.
Moja istočna i moja zapadna porodica i beba na putu
Moja nova istočna i moja rođena zapadna porodica su kao i sve druge porodice. Neki članovi žive daleko jedni od drugih, pa se ne viđaju često. Drugi imaju toliko malo zajedničkog da ne žele da se viđaju. To kod nas nema veze sa Istokom i Zapadom.
Morala sam baš intenzivno da kopam po prošlosti da bih se setila jednog događaja koji eto ukazuje na razlike koje imaju veze sa poreklom Istok-Zapad:
Kad smo rekli da je na putu naše prvo dete, moja svekrva jurila po rasprodajama i neumorno kupovala stvari za bebe. Mogli smo da opremimo čitav dom za decu! Iza toga se krije iskustvo nestašica u DDR-u: kupuj kad ima! Nekome će već zatrebati.
A moja majka prvo nedeljama nije htela da razgovara sa mnom. Njeno iskustvo je bilo: kad dođe dete, žena može da zaboravi na posao i karijeru. Jer, moja majka sa Zapada je bila svedok vremena kada je muž mogao ženi da zabrani da se zaposli. Na Istoku toga nije bilo.
Možda su naša deca zato takva kada je u pitanju poreklo – potpuno nezinterosavana: čak i u pubertetu su još pitali ko je od nas roditelja sa Zapada, a ko sa Istoka, dede i babe tda i ne pominjemo. Ni danas nije drugačije: bolje ni da ih ne pitam odakle su im prijatelji: Iz Perua, Portugala ili iz Paderborna? Uglavnom to uopšte ne znaju.
Sreda, 3. oktobar 1990.
Dan nemačkog ujedinjenja 3. oktobra 1990. proveli smo s roditeljiam mog muža i njihovim prijateljima. Raspoloženje je bilo loše. Bili smo potišteni jer smo proteklih meseci isuviše često morali da se stidimo, svako zbog svojih – Nemaca sa Zapada i Nemaca sa Istoka.
Sve se svelo na kupovine, konzumiranje, funkcije, pozicije i razne „ratne profite“. Nekadašnji borci za građanska prava više nisu igrali gotovo nikakvu ulogu. Ko bi posumnjao u nepogrešivost procesa ponovnog ujedinjenja smatran je za nepopravljivog DDR-nostalgičara.
Tog 3. oktobra 1990. niko od nas nije tugovao za DDR-om – već samo za propuštenim šansama.
Tagovi
