Pobeda Španske socijalističko-radničke partije (PSOE) na parlamentarnim izborima u aprilu, trijumf Zuzane Čaputove u Slovačkoj, vrtoglavi rast Zelenih u Nemačkoj, buđenje iz sna Demokratske partije (PD) u Italiji i njihovih kolega u Holandiji (PvdA), žilavost Sirize u Grčkoj i socijaldemokrata (SPÖ) u Austriji, ekonomsko čudo socijalista (PS) u Portugaliji, vitalnost proevropski nastrojenih partija u skandinavskim zemljama, zaustavljanje erozije glasova partija desnog centra u Nemačkoj i donekle u Francuskoj – sve su to potvrde da izbori za Evropski parlament sledeće nedelje neće značajnije promeniti odnos snaga unutar EU.
Parlamentarna većina koja će izaći sa predstojećih izbora za EP neće se mnogo razlikovati od postojeće. Narodnjaci (partije desnog centra), socijalisti i liberali, pojačani Makronovom Republikom u pokretu, ponovo će imati dovoljno veliki broj poslaničkih mesta da diktiraju agendu i da poseduju ključnu reč u preraspodeli najvažnijih funkcija u EU. Imajući u vidu pozicije političkih grupa u EP, nije teško zamisliti da će i Zeleni priskočiti u pomoć proevropskom bloku, kad god to prilike budu zahtevale.
Promena neće biti kada je u pitanju parlamentarna većina, ali će biti tektonskih poremećaja unutar nje same. Narodnjaci neće imati tako veliku grupu da bi mogli da ponove „en plein“ i zauzmu, kao sada, sve tri najvažnije funkcije: predsednik Evropskog saveta (Donald Tusk), predsednik Evropske komisije (Žan Klod Junker) i predsednik Evropskog parlamenta (Antonio Tajani).
Narodnjaci će se sa aktuelnih 217 evroparlamentaraca spustiti na broj niži od 200, socijalisti će sići sa 186 na ispod 150, a liberali će skočiti sa 68 na preko 100 zahvaljujući, između ostalog, Makronovoj četi koja će doći iz Pete republike. Takođe će porasti proevropska rezerva jer će Zeleni popuniti barem 10 fotelja više od aktuelne 52 koje zauzimaju.
Suverenisti i populisti razvrstani u tri kolone – Evropa nacija i sloboda (ENF) Salvinija, Le Penove, Štrahea, Vildersa i Alternative za Nemačku; Konzervativci (ECR) Kačinjskog, Melonijeve i istočnoevropskih kleropopulističkih stranaka; Evropa sloboda i direktne demokratije (EFDD) Pokreta pet zvezda, Švedskih demokrata i Faražovih bregzitovaca (do konačnog izlaska UK iz EU) – u najboljem slučaju mogu da osvoje oko 190 mesta, od kojih treba odbiti oko 40 mesta koja će osvojiti britanska Konzervativna partija i Faražova Partija Bregzita.
Drugim rečima, da se svi suverenisti, nacionalisti, populisti, klerikalci, homofobi, islamofobi, rusofili ujedine – što je moguće samo u domenu teorije – jedva bi stigli od četvrtine mesta u EP. Politički projekat Matea Salvinija i mađarskog premijera Viktora Orbana da izbace socijaliste i liberale iz vladajuće većine u Briselu pretvara se svakim danom sve više u njihovu noćnu moru. Italija sve više gubi svoj uticaj i prestiž u EU sa suverenističko-populističkom vladom, a Mađarska će sa ovakvim Orbanom vrlo brzo ostati bez ogromne sume novca koju dobija od EU.
Novoosnovana Bregzit partija Najdžela Faraža ima podršku jedne trećine glasača. Može da zvuči kao iznenađenje ako se ne zna da je Faraž sa UKIP-om, pre pet godina, pobedio na britanskim izborima za EP sa blizu 28 odsto glasova
Italija i Mađarska rizikuju da budu kolateralna šteta svojih lidera sa nesagledivim posledicama. Reč je o jedine dve zemlje u EU u kojim suverenisti i populisti imaju apsolutnu većinu ali su one i najšizofrenije članice EU. Otkako su ligaši i petozvezdaši došli na vlast u Italiji, podrška Italijana za EU i evro raste iz meseca u mesec: toliko da su Salvini i Di Majo potpuno eliminisali priče o izlasku iz EU, referendumu o upotrebi evra, a to su bile kardinalne tačke njihovih predizbornih programa. U Mađarskoj su još šizofreniji: što više Orban puca po EU, to Mađari glasaju više za njega, ali ni za milimetar nisu manje za članstvo u EU.
Rim već nije u uskom krugu EU u kome se odlučuje, što se videlo i po izostavljanju Rima sa sastanka sa zemljama Zapadnog Balkana iako je Italija, posle Nemačke, najveći ekonomski partner i geopolitički je najzainteresovanija za prostor bivše Jugoslavije. Italija će ostati i van igre za najvažnije fotelje u EU. Danas Italijani zauzimaju mesto predsednika Evropskog parlamenta (Antonio Tajani), predsednika Evropske centralne banke (Mario Dragi) i Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku (Federika Mogerini). U oktobru ni na jednoj važnoj funkciji neće biti nijednog. Najbolje čemu mogu da se nadaju je eventualno komesarsko mesto za industriju ili poljoprivredu, ali i oko toga se svađaju pošto bi Salvini želeo poljoprivredu a Pokret pet zvezda industriju.
U Evropskoj narodnoj partiji (EPP) više nemaju razumevanja za Orbanove kombinacije, a nisu spremni ni da tolerišu njegovu licemernu igru: vođenje politike protiv EU, podrivanje njenih načela i stubova na kojima počiva a od koje Budimpešta inkasira svake godine više od četiri milijarde evra. Reakcija Elmara Broka, jednog od najbližih savetnika Angele Merkel i evropskog parlamentarca sa najdužim stažom u Briselu i Strazburu, na zajedničku izjavu Salvinija i Orbana ne ostavlja prostor za interpretacije. „To je obično đubre. EPP nikada neće ući u koaliciju sa Ligom i suverenistima. Nikad. Narodnjaci nikada nisu bili desničarska partija već stranka desnog centra sa izbalansiranim političkim stavovima. Što će reći da mi sa Orbanom nemamo ništa zajedničko, ni sa njegovom desnicom. Fides je suspendovan i u oktobru će biti doneta odluka da li će biti izbačeni iz EPP“, rekao je Brok.
Meki trbuh EU su postale njene tri najveće članice i zemlje osnivači: Nemačka, Francuska i Italija. Dugogodišnja politika tradicionalnih stranaka imala je težište ka centru, bilo da je dolazila sa leve ili desne strane političke pozornice, s ciljem da obezbedi imidž mirnog i sigurnog ambijenta za berzanske poslove, industrijalce, banke, dobrostojeću srednju klasu, elitu.
Veliki bolesnici političke okosnice EU su francuska Socijalistička partija i nemačka Socijaldemokratska partija, dok je na desnom centru hronično loše Forca Italija Silvija Berluskonija koja ne uspeva da se vrati na dvocifreno izraženu podršku u procentima. I dok Berluskonijevi ne rizikuju da ostanu bez mesta u EP, francuski socijalisti su u ozbiljnoj opasnosti da ne pređu izborni prag od pet odsto i prvi put ostanu bez svojih predstavnika u parlamentu sa sedištem u Briselu i Strazburu.
Podrška nemačkim socijaldemokratama nastavlja da se osipa. SPD plaća visoku cenu treće „Grosse Koalition“ u poslednjih 14 godina i nesposobnosti da uhvati korak sa vremenom. Nije slučajno da glasači socijaldemokrata migriraju ka mnogo životnijoj i dinamičnijoj stranci Zelenih. Inače demohrišćani Angele Merkel su se stabilizovali između 28 i 30 odsto podrške. I pored toga što su na istorijskom minimumu CDU i CSU su i dalje ubedljivo prva snaga. Alternativa za Nemačku je već mesecima između 12 i 13 odsto, što je izgleda njihov maksimum koji će teško moći da pomere.
U Francuskoj su se glasovi socijalista u velikoj meri prelili u Republiku u pokretu (LREM) predsednika Makrona, a u mnogo manjoj meri Melanšonovim „Nepokorenima“. Na majskim izborima ćemo imati mrtvu trku između LREM i suverenista Marin Le Pen koji su kotirani oko 22-23 odsto. Svoje ljude u Brisel će sigurno poslati Republikanci (nekadašnja partija Nikole Sarkozija) koji se drže na oko 13 odsto, Melanšonovi „nepokorni“ osciliraju oko 10 odsto, Zeleni su dati na sedam posto podrške. Socijalisti, kao što smo rekli, u ozbiljnoj su opasnosti da ne pređu prag od pet odsto.
Dugogodišnji sigurni glasovi Silvija Berluskonija su gotovo u bloku prešli kod Salvinija, posebno u centralnoj i južnoj Italiji. Za razliku od Francuske i Nemačke gde nikada nije palo na pamet vladajućim strankama desnog centra da prave koalicije sa suverenistima na ekstremnoj desnici, Berluskoni je već četvrt veka koalicioni partner sa naslednicima nekadašnje Lige sever i Nacionalnog saveza, Ligom i Italijanskom braćom. Poslednja istraživanja javnog mnjenja daju Ligu u blagom padu, na oko 30 odsto glasova. Pokret pet zvezda je zaustavio svoj pad i drži se na 23 odsto podrške, dok su demokrate u naletu i dišu u vrat petozvezdašima. Osim Berluskonijeve Forca Italije (oko 9 odsto glasova) u EP će imati svoje poslanike i nacionalisti iz partije Braća Italije (FDI).
Pobednički recept za tradicionalne socijalističke partije dolazi sa Iberijskog poluostrva gde su PSOE i PS napravili zaokret i umesto ka centru okrenuli svoju politiku ka levici. Lider portugalskih socijalista Antonio Kosta formirao je vladu sa levičarskim i čak radikalnim levičarskim partijama, uključujući i komuniste. Njegova politika široke ruke prema najugroženijim slojevima stanovništva i pored drakonskih mera za izlazak iz krize, pod nadzorom tzv. trojke, dao je odlične rezultate. Ekonomski rast je stabilan na dva odsto godišnje, deficit u budžetu je sveden na 0,5 odsto, nezaposlenost je na istorijskom minimumu od 6,3 odsto. Pomenuti rezultati su se preveli u podršku PS oko 35 odsto glasova.
Rim već nije u uskom krugu EU u kome se odlučuje, što se videlo i po izostavljanju Rima sa sastanka sa zemljama Zapadnog Balkana iako je Italija, posle Nemačke, najveći ekonomski partner i geopolitički je najzainteresovanija za prostor bivše Jugoslavije
I preporod Pedra Sančeza polazi od istih pretpostavki. Poput Koste, i Sančez je okrenuo PSOE ka levici i koalicionom savezu sa Podemosom i manjim levičarskim i regionalnim partijama. Sančez je srž svoje politike bazirao na smanjivanju nejednakosti u španskom društvu i suzbijanju siromaštva, počev od podizanja minimalne plate i stajanja na kraj bezočnoj eksploataciji radne snage, pogotovo mladih, koji rade na crno ili pod ugovorima sa nehumanim uslovima. Ako PSOE ponovi ili poboljša izborni rezultat sa španskih izbora, a po svim ispitivanjima javnog mnjenja to je sasvim izvesno, Sančezovi socijalisti će biti najbrojnija nacionalna grupa na levici.
PSOE će preuzeti lidersku ulogu unutar grupe „Socijalisti i demokrate“ (S&D) u EP od italijanskog PD koji neće moći da ponovi fantastičan rezultat od pre pet godina kada su osvojili 40,1 odsto glasova. PD se oporavlja i u poslednjih šest meseci je porastao sa istorijskog minimuma od 17 odsto na 22-23 odsto. O problemima nemačkih socijaldemokrata i francuskih socijalista smo već dovoljno rekli, a britanski laburisti neće dugo ostati u klupama EP, ako uopšte i sednu na njih, budući da je Bregzit pitanje nedelja, maksimalno meseci.
Moglo bi se reći da je i Aleksis Cipras bio kreator političkog „mirakula“ u Grčkoj. Malo je lidera u istoriji liberalno-demokratskog sveta koji su uspeli da sačuvaju podršku u glasačkom telu posle primene drakonskih reformi i mera na koje je bila primorana Atina da bi izbegla bankrot. Cipras je najavio da će Grčka pre roka vratiti MMF-u dug od 3,7 milijardi evra, privreda ponovo beleži rast, finansije su dovedene u red. Nezaposlenost je i dalje veoma visoka – gotovo 20 odsto – ali sa tendencijom smanjivanja. U poslednjih par meseci Siriza je smanjila razliku u odnosu na Novu demokratiju: poslednje ankete daju samo tri procenta prednosti, 35 prema 32. Ako bi se nastavio trend, nije isključeno da Cipras ostane premijer i posle parlamentarnih izbora na programu sledeće jeseni.
U Švedskoj, Danskoj i Finskoj, stranke koje pripadaju grupi „S&D“ u EP stoje dobro. Plima suverenističkih i populističkih stranaka je zaustavljena, još je rano da pričamo o oseci ali su „evropske“ brane izdržale veliki nalet. Vođa švedskih socijaldemokrata Stefan Leven je obezbedio sebi još jedan premijerski mandat mada ne treba potceniti Okesonove „Švedske demokrate“ koji su na pragu 20 odsto podrške u biračkom telu. U Finskoj su socijaldemokrate posle 20 godina ponovo prva stranka u nacionalnom parlamentu. Stranka Anti Rinea je stigla za dlaku prva na izjašnjavanju građana ispred partije Pravih Finaca, ali je važan detalj da su socijaldemokrati popravili svoj rezultat u odnosu na prethodne izbore dok su suverenisti registrovali mali gubitak glasova.
Trijumf Zuzane Čaputove na predsedničkim izborima u Slovačkoj je nagoveštaj da se javljaju prve pukotine i u najtvrđem suverenističko-populističkom bloku zemalja u EU. Partija levog centra Smer, koja je podržala Čaputovu, po svim anketama je na prvom mestu sa oko 20 odsto glasova. Ipak, u Slovačkoj ostaje jak suverenističko-populistički blok sa četiri stranke koje zajedno imaju podršku više od trećine biračkog tela.
Moglo bi se reći da je Aleksis Cipras bio kreator političkog „mirakula“ u Grčkoj. Malo je lidera u istoriji liberalno-demokratskog sveta koji su uspeli da sačuvaju podršku u glasačkom telu posle primene drakonskih reformi i mera na koje je bila primorana Atina da bi izbegla bankrot
U Poljskoj je došlo do velikog objedinjavanja liberalno-demokratskih snaga u Evropsku koaliciju. Kičmu predizborne koalicije čine Građanska platforma (PO), socijaldemokrati (SLD) i liberali (Modern) sa serijom uticajnih ličnosti. Reč je o svojevrsnoj probi za sledeće parlamentarne i predsedničke izbore u Poljskoj na kojima Evropska koalicija želi da stavi tačku na vlast kleropopulista Jaroslava Kačinjskog. Poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da će Pravo i pravda (PiS) doživeti poraz na izborima za EP, odnos je 42 prema 39 u korist Evropske koalicije. Ako tome dodamo da antiklerikalni pokret „Proleće“, bivšeg gradonačelnika Slupska Roberta Berdonja, može da računa na 10 odsto glasova, jasno je da proevropska i antiklerikalna Poljska ima većinu među građanima.
Politička scena u Austriji se nije mnogo promenila u odnosu na poslednje izbore za „Nationalrat“, kancelar Kurc je sa svojim narodnjacima na prvom mesto sa oko 30 odsto glasova, dok su socijaldemokrati i slobodari na par procenata distance. Novina je da Zeleni posle debakla na nacionalnim izborima (nisu ušli u parlament) ponovo imaju dvocifrenu podršku u biračkom telu (oko 10 odsto).
U Rumuniji i Bugarskoj partije levog centra i desnog centra nalaze se u trci rame uz rame, razlika je u tome što je u Rumuniji bitka na kvoti 25 odsto glasova a u Bugarskoj na 33 procenta podrške birača. U Mađarskoj se najavljuje još jedna totalna pobeda, sa preko 50 odsto glasova, Fidesa. Ipak, još veći problem za Mađare od samog Orbana je što je najjača opoziciona partija i dalje Jobik. U Češkoj su na prvom mestu liberali premijera Andreja Babiša sa četvrtinom glasova, dok su iza njih na pristojnoj distanci sa oko 15 odsto podrške populisti iz Građanske demokratske stranke (ODS) i Piratske stranke. U baltičkim republikama su se podelili: u Estoniji su u vođstvu liberali, u Letoniji socijaldemokrati a u Litvaniji demohrišćani. Građani bivših jugoslovenskih republika Slovenije i Hrvatske će najviše parlamentaraca poslati iz vladajućih partija, odnosno partije liberala premijera Marjana Šareca i hadezeovaca Andreja Plenkovića.
Englezi će poslednji put, do neke sledeće prilike u budućnosti, glasati za EP. Po običaju će birati one najgore koje vrlo rado šalju u Brisel i EU a nikad im ne daju podršku za Vestminster ili Dauning strit. Novoosnovana Bregzit partija Najdžela Faraža ima podršku jedne trećine glasača. Može da zvuči kao iznenađenje ako se ne zna da je Faraž sa UKIP-om, pre pet godina, pobedio na britanskim izborima za EP sa blizu 28 odsto glasova. Godinu dana kasnije kada se glasalo za Britanski parlament, Faraž je sa ukipovcima osvojio tek 12 odsto glasova, a pre dve godine nisu dobili ni dva odsto glasova. Eto jednog od motiva zašto za Engleskom nema ko da plače s ove strane Lamanša.
Tagovi
