Ovu rečenicu, još u vreme mojih pripravničkih dana, često je koristio moj tadašnji principal, advokat Ilija Radulović. Danas, skoro dvadeset godina kasnije, deluje da je ova sintagma i dalje primenjiva na naš pravni sistem, možda čak i više nego tada.
Krivični postupak za takozvani „državni udar“ koji se vodio pred Višim sudom u Podgorici protiv 14 optuženih, uključujući i dva lidera opozicije, najbolje se može opisati upravo ovim rečima. Osuđujuća presuda zasnovana je na iskazu zaštićenog svedoka, izvesnog Saše Sinđelića.
U toku samog postupka se naslućuje, a kasnije i potvrđuje pribavljanjem presude suda iz Republike Hrvatske da je isti ovaj zaštićeni svedok osuđen u odsustvu za ubistvo nedužnog civila 2002. godine, kome je nakon ubistva ukrao traktor.
Nakon davanja iskaza ovaj svedok, inače državljanin Republike Srbije, podnosi zahtev za azil u Crnoj Gori. Ovde bi i laik posumnjao da je iskaz dat zarad pokušaja spasa od izručenja Hrvatskoj. Po odbijanju da mu se izda azil, Sinđelić priznaje da je iskaz koji je dao bio lažan i dat isključivo u cilju odobrovoljavanja tužilaštva zarad dobijanja azila. Ova činjenica je osvedočena i tajnim snimkom sačinjenim u skladu sa naredbom suda u Smederevu o praćenju i snimanju Sinđelića u kom se on poverava sagovorniku o njegovom dogovoru sa tužilaštvom i konceptom davanja lažnog iskaza. Procesni trenutak nije dozvoljavao uzimanje u obzir ovog dokaza, pa su optuženi za državni udar oglašeni krivim i prvostepeno su osuđeni, a zaštićeni svedok izručen je u Hrvatsku na izdržavanje kazne do 21 godinu zatvora.
Iako krivično zakonodavstvo ne zahteva visoke moralne standarde za svedoka saradnika, tužilaštvo na prvom mestu, a posebno sud moraju temeljno utvrditi sve bitne okolnosti u vezi s licem koje pretenduje na ovaj status. Sve upućuje da je ova analiza u konkretnom postupku izostala, te da je institut zaštićenog svedoka u ovom slučaju zloupotrebljen iz političkih razloga.
Iako pravila sadržana u Povelji o zaštiti ljudskih prava, kao i mnogi drugi međunarodni standardi, predstavljaju sastavni deo našeg pravnog sistema, ona i dalje predstavljaju „mrtvo slovo na papiru“. Temeljna i neselektivna primena propisa predstavlja osnovni preduslov razvoja građanskog društva u kojem je vladavina prava fundamentalna vrednost i u kojoj sud sudi na osnovu zakona a ne na osnovu potrebe.
Tagovi
