Crnogorsko postizborno nadmudrivanje: Igra ultimatuma, borba za bezbednosne resore i „amin“ koje čeka da bude izgovoreno

Kada je Vasilije Ostroški odlučio da pomogne opozicji u Crnoj Gori znao je da je najvažnije da vetar u leđa dune u ključnom trenutku. Nije mogao ni da zamisli da od izbornog procesa u toj državi postoji veći izazov.

Šta se zapravo događa u Crnoj Gori, da li je pobeda zaista pobeda, ili je pobjeda zapravo pobeda, ko će izvući najviše iz pregovora koji se vode i gde je granica ultimatuma koje glavni akteri jedni drugima postavljaju?

U noći kada su objavljeni preliminarni rezultati parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, građanima su se obratili lideri do tada tri opozicione izborne liste, za koje je procenjeno da zajedno imaju dva poslanika više od DPS-a Mila Đukanovića i da su – zajedno – pobedili na izborima.

Već te večeri, govori i postupci Zdravka Krivokapića, Alekse Bečića i Dritana Abazovića pokazali su da je neophodno da bude ispunjeno mnogo uslova kako bi ta pobeda bila i praktično potvrđena.

Optimisti sa bolnim iskustvom već su te večeri izrazili bojazan da od toga ništa biti neće i da će ponovo neku u šibicarskoj partiji uspeti da pogodi ispod koje kutijice se nalazi torba sa mnogo novca nepoznatog porekla. Drugi, manje skloni teorijama zavere, posumnjali su u održivost saveza zasnovanom na ultimatumima.

Lista „Za budućnost Crne Gore“ na izorima u toj zemlji osvojila je drugo mesto, sa velikim brojem osvojenih mandata, pre svega na krilima glasova ljudi nezadovoljnih odnosom do tada vladajuće partije prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Litije koje su organizovane mesecima pre izbora bile su reakcije SPC, tačnije Mitropolije crnogorsko-primorske na sporni Zakon o slobodi veroispovesti i time je stvorena velika energija u narodu.

Odnos prema crkvi bio je samo okidač, ali bez jednog metaforičkog, ali i faktičkog „amin“, taj okidač ne bi mogao da bude pritisnut.

Crkva je pružila podršku listi „Za budućnost Crne Gore“, a ono o čemu se pričalo nakon što je u izbornoj noći Krivokapić otišao da se pozdravi sa mitropolitom Amfilohije, potvrđeno je i kasno.

Mitropolija crnogorsko-primorska želela je da podrži ljude koji su izvan politike i koji svojim autoritetom mogu da utiču na važna pitanja za crkvu, a najvažnije pitanje u ovom trenutku je taj sporni Zakon.

Crkva je, dakle, rekla koji je jedini uslov da na neki način pruži duhovnu podršku određenoj opciji koja je nepolitička i to su prihvatili oni koji su samo i jedino politička opcija.

Neposredno nakon proglašenja preliminarnih rezultata, Dritan Abazović je svoj ultimatum za ulazak u vlast podebljao dok je pozivao ljude da „popiju u svojim kućama i proslave pobedu“.

„Lista Crno na bijelo je pokazala da je prelomna snaga u ovom trenutku u Crnoj Gori i mi ćemo sada moći da postavimo zahtev koji smo ranije najavili – želimo ekspertsku vladu. Neka građani Crne Gore budu spokojni“, rekao je tada Abazović.

Zanimljivo je da su sa potpuno različitim motivima, zahtevi crkve i Abazovića na istom tragu – i jedni i drugi od početka insistiraju na ljudima koji nisu zaglibili u raljama politike, već imaju autoritet znanja i ljudske kvalitete potrebne da se vodi država.

Građani Crne Gore od Dritanovog govora, pa sve do danas nisu uspeli da dođu u fazu „relaksiranosti“, kako Abazović voli da kaže, jer pored određenih uslova crkve i ultimatuma URE, na površinu isplivavaju svi oni mali ultimatumi koji čine pobednički savez.

Ultimatum proevropski orijentisanih članova buduće koalicije bio je da se nastavi evropski put, a evropska zajednica na sličan način predstavila je svoja očekivanja.

“Crna Gora je bila predvodnica u pregovorima sa EU, ima otvorena sva pregovaračka poglavlja, ali samo nekoliko privremeno zatvorenih, i to je problem”, rekao je Vladimir Bilčik.

“Ukoliko ne bude reforme, Crna Gora se neće približiti EU. Sve je u rukama nove vlade i svih institucija Crne Gore, pa bi bilo dobro videti da su u tom smislu jasni ciljevi i posvećenost nove vlade u odnosu na članstvo u EU”, dodao je on.

Ubrzo su Krivokapić, Bečić i Abazović potpisali i javno predstavili sporazum kojim je potvrđeno da Crna Gora neće izaći iz NATO alijanse i da će nastaviti svoj „evropski put“.

Nedugo zatim, svoje nezadovoljstvo počeo je da iznosi i Demokratski front, koji je predstavljao gro liste „Za budućnost Crne Gore“.

„Ne pristajemo da budemo poniženi, ucenjeni i reketirani. To nismo dozvolili ni odlazećem režimu, a nećemo ni potencijalnim koalicionim partnerima”, rekao je Milan Knežević, u sklopu tvrdnje da Dritan Abazović zahteva da dobije sve najbitnije resore.

DF je onda doveo u pitanje i prvobitni dogovor o formiranju eksperstke vlade, a ponovo je morala da reaguje crkva.

Tokom neformalnog sastanka na Ostrogu svim akterima je poručeno da nije potrebno da se međusobno glože – „nadgornjavaju“, kako svi vole da kažu – i da je neophodno da sarađuju na najvažnijim pitanjima, a to su ekonomija, prestanak dejstva Zakona o slobodi veroispovesti, uvođenje Zakona o poreklu imovine i Zakona o lustraciji. U suprotnom crkva neće pružiti dalju podršku doskorašnjoj opoziciji.

Tada je, po drugi put, potvrđeno da Dritan Abazović i Mitropolija crnogorsko-primorska razmišljaju na sličan način – svako iz svog ugla – i da se od priče o ekspertskoj vladi ne odustaje.

Svoje nezadovoljstvo „preteranim uplitanjem crkve“ u politička pitanja izrazio je Nebojša Medojević koji je odlučio da napusti Demokratski front kako bi se borio za svoje ideje, a više puta je istakao i da „crkva neće formirati Vladu“.

Takođe je bio nezadovoljan navodnim zahtevima URA da dobije bezbednosne resore i zapitao se – „zašto URA na tome insistira, kada je u pitanju zelena partija?“

Sam je istakao i sferu njegovog interesovanja.

„Politika je javna delatnost i treba sve javno reći, zainteresovani smo za one oblasti bliske pokretu – demokratsku tranziciju, reforme, borbu protiv korupcije, oblasti nauke i tehnologije, razvoj i prosvetu“, rekao je Medojević.

Poslednje u nizu je sporenje oko toga da li bi Zakon o slobodi veroispovesti trebalo potpuno ukinuti ili samo promeniti sve njegove sporne odredbe, a čini se da je po ovom pitanju jasno pokazano da svi glavni akteri pokušavaju da „isteraju mak na konac“.

Na kraju svoj ultimatum je postavio i narod, tvrde analitičari. S obzirom na reakcije u čitavom regionu na mogućnost da Milo Đukanović zaista preda vlast u Parlamentu i na balon energije koji je tom priliko napumpan, razočarenje bi moglo da bude ogromno…

„Ako vlada ne bude formirana narod će direktno kriviti onog ko to bude sprečio, a to niko sebi ne želi da priušti“, tvrde analitičari.

Dakle, ovaj koloplet međusobno postavljenih ultimatuma mora ostati nedirnut i svako bi trebalo da ispoštuje uslove na koje je prethodno pristao, kako bi se došlo do konačnog rešenja.

Najveće sporenje definitivno se vodi oko podele „bezbednosnih resora“ i uloge koju Dritan Abazović ima u formiranju vlade jer mu se često spočitava da „sa svoja četiri mandata previše traži“.

I dok ppotraga za rešenjem traje, pokazuje se da je odmah iza „najvećeg demokratskog ispita za Crnu Goru“ – da na izborima, prvi put u istoriji promeni vlast – novi najveći demokratski ispit. Pristati na kompromis zarad višeg cilja.

Pojavljuju se često i komentari da su bivši opozicionari olako davali obećanja i sami ne verujući u mogućnost da će pobediti Đukanovića, a kada se to ostvarilo, sada pokušavaju da izvuku što više a da održe reč.

Đukanović je svoju reč dao – ići će i u šumu ako bude potrebe, a u šumama su obično zasede, koje je moguće izbeći samo ako se ne kalkuliše. Kao pre samo 49 dana kada pobeda nije bila nadohvat ruke opozicije.