Nakon prvog talasa pandemije koronavirusa, u kom je većina država proglasila sveobuhvatne karantine, pojedine evropske zemlje i nekoliko američkih saveznih država okrenule su se novim merama kako bi pokušale da stanu na kraj nedavnom porastu broja zaraženih koronavirusom, piše Asošiejted pres, a prenosi Jutarnji list.
Grad Njujork je tako uveo karantin u pojedinim gradskim delovima, odnosno zatvorio škole i kompanije u žarištima veličine svega nekoliko kvadratnih kilometara. Zdravstvene vlasti u Španiji su prvo delimično ograničili kretanje u Madridu, a kasnije uvele restrikcije za ceo grad, kao i neka prigradska naselja. Italijanski zvaničnici su otišli toliko daleko da su uveli karantin u okviru pojedinih stambenih zgrada.
Dok su neke zemlje poput Izraela i Češke ponovo proglasile neku vrstu karantina na nacionalnom nivou, druge vlade se nadaju da će delimično zatvaranje u kombinaciji s testiranjem, pronalaženjem bliskih kontakata zaraženih i drugim inicijativama biti dovoljne za smirivanje nepovoljne epidemiološke situacije.
Izolovanje žarišta nije nov koncept u borbi protiv širenja zaraze. Međutim, mnoge zemlje će se u novom talasu suočiti s puno većim pritiskom, budući du se ekonomije oslabile, a stanovništvo strahuje od novih restrikcija i nejednakog tretmana.
Pojedini naučnici tvrde da lokalni pristup, ako se dobro postavi i predstavi javnosti, može biti fleksibilan i prilagođen trenutnoj kompleksnosti pandemije.
„Pragmatičan je jer uzima u obzir ‘umor od restrikcija’, a istovremeno je strateški jer dopušta prebacivanje resursa na područja koja su najugroženija“, rekla je dr Vafa El-Sadr, profesorka epidemiologije na Univerzitetu Kolumbija.
Ipak, drugi naučnici su oprezniji.
„Ako smo ozbiljni u želji da u određenom području ubijemo COVID-19, moramo delovati koordinirano na najširem mogućem području“, rekao je Bendžamin Althaus sa Instituta za modeliranje bolesti u saveznoj državi Vašington.
Althaus, ali i drugi naučnici su otkrili kako su se neki Amerikanci tokom proleća svojski potrudili da tokom svojih putovanja izbegnu lokalne restrikcije, pa su tako putovali dužim rutama.
Podsetimo, države su u ranoj fazi pandemije žarišta, poput onih u Vuhanu u Kini ili na severu Italije, pokušale da uguše uvođenjem strogih karantina. Štaviše, karantin u Vuhanu se smatra ključnim za suzbijanje širenja virusa u Kini, dok je zatvaranje 10 gradova na severu Italije ubrzo preraslo u potpuni karantin na nacionalnom nivou.
Nakon inicijalne faze pandemije, zdravstvene vlasti su se sa žarištima poslednjih nekoliko meseci nosili tako da su zatvarali pojedine gradove poput Barselone u Španiji ili Melburna u Australiji.
U Velikoj Britaniji, odnosno Lesteru, krajem juna su zatvorene sve prodavnice, a članovima porodice je zabranjeno druženje s članovima drugih porodica. Mere su rezultirale padom stope zaraze sa 135 slučajeva na 100.000 stanovnika, na svega 25 slučajeva u odnosu na 100.000 stanovnika, i to u roku od dva meseca.
Zagovornici uvođenja restriktivnijih mera te brojke koriste kao argument da lokalizovani karantini funkcionišu. Skeptici, međutim, tvrde da je broj zaraženih u Velikoj Britaniji tokom leta na nivou cele zemlje bio nizak.
Kako brojevi zaraženih koronavirusom i preminulih od COVID-19 u Velikoj Britaniji ponovo rastu, naučnici su vlastima predložili uvođenje dvonedeljnih karantina na nacionalnom nivou. Vlada je umesto toga Englesku podelila na tri zone, po ozbiljnosti pretnje, a u svakoj zoni su uvedene određene mere.
Flavio Toksverd, naučnik sa Univerziteta u Kembridžu koji je specijalizovan za ekonomsku epidemiologiju, tvrdi da su lokalne mere bolje od nacionalnih jer smanjuju ekonomsku i društvenu štetu koja nastaje usled uvođenja mera ograničenja kretanja i fizičke distance.
Recimo, Stiven Goldstajn (53) je zbog pandemije koronavirusa morao da zatvori svoju radnju sa šeširima u Njujorku, koja posluje već 72 godine. Goldstajn je rekao da virus shvata veoma ozbiljno, kao i da su ga i on i njegova majka preležali, te da razume zašto se poseže za lokalnim, a ne za gradskim ili državnim merama.
Međutim, njega muči dilema da li se lokalnim merama dobro obuhvataju sva žarišta, a smeta mu i to što je merama obuhvaćena i njegova radnja u kojoj su se stalno poštovale sve mere.
„Ja sam dao doprinos, mnogi su ljudi dali doprinos, a svejedno nas teraju da zatvorimo“, rekao je Goldstajn, koji je pomoću ušteđevine trgovinu držao u životu.
U njujorškim „crvenim zonama“ verski objekti ne smeju primiti više od 10 ljudi odjednom, a škole i pojedine prodavnice ne rade.
„Narandžaste“ i „žute“ zone neretko okružuju „crvene“ i u njima su restrikcije blaže. Neki istraživači tvrde da bi zvaničnici morali da vode računa i o tome gde se ljudi kreću. Recimo, Njujorčani restrikcije mogu izbeći tako što će se metroom odvesti jednu ili dve stanice dalje.
„Situacija bi se poboljšala kada bi se u obzir uzelo i kretanje ljudi na ivici tih zona“, rekao je profesor Džon Birdž s Ekonomskog fakulteta Univerziteta „But“ u Čikagu.
On i njegovi kolege rade na modeliranju delotvornosti lokalnih mera u Njujorku, ali njihovo istraživanje još uvek nije recenzirano.
Sa druge strane, različite grupe građana i preduzetnika širom sveta žale se da se lokalne mere uvode na nepošten način.
Zajednica ortodoksnih Jevreja u Brukinu tvrdi da su kritike na njihov račun nepravedne, stanovnici madridskih gradskih četvrti u kojima živi radnici ukazuju da se merama stigmatizuju siromašni, a vlasnici kafića i restorana u Marselju tvrde da su uvedene mere u tom gradu „nepoštene“.
Kada je stambeni kompleks u jednom italijanskom gradu u kom stanuju poljoprivrednici iz Bugarske krajem juna stavljen u karantin, radnici su se pobunili i nekoliko njih je prekršilo mere. Drugi stanovnici grada, u strahu da će se zaraza proširiti mestom, okružili su taj stambeni kompleks i urlali na stanovnike. Jedan od grašana koji stanuje u kompleksu je iz svog stana na okupljene bacio stolicu. Naposletku je morala da interveniše i vojska.
Stručnjaci za javno zdravstvo tvrde da iza svake mere treba stajati jedinstvena poruka.
„Treba početi ovako: Ovoj zajednici je potrebna pomoć…Treba nam više saosećanja“, rekao je profesor epidemiologije i biostatistike Henri Rejmond sa Univerziteta Rutdžers.