Imam dve reči za one koji me ubeđuju da nema više pravih novinara: Jelena Zorić

Kako je divno počela ova sedmica. Već prvog dana, čak dve odlične vesti.

Prvo je Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje me tako retko obraduje, dodelilo nagradu Jeleni Zorić, novinarki N1 koja je u julu sa nasilnih protesta ispred Skupštine Srbije uživo izveštavala tako instinktivno profesionalno, a istovremeno tako besprekorno, etički i hrabro, da se nadam da je svedočanstvo koje je ostavila već ušlo u gradivo na studijama žurnalistike u Beogradu. Pošteno je da nagradu sa njom deli snimatelj Aleksandar Cvrkotić, čije ime u suprotnom možda ne bismo ni zapamtili. Čestitam im oboma, kao i kolegama iz NUNS-a na odluci.

To je to. Ono kad te spaze čim te ugledaju, što bi klinci rekli. Ono kada ujediniš profesiju, sve one skeptične i u medijske rovove razvrstane ljude, koji se obično samo merkaju sa pristojne političke udaljenosti. Pa jedni drugima danima posle protesta telefoniraju i otimaju se za reč ko će više da nahvali reporterski dar Jelene Zorić.

Dakle, nije nemoguće. Nije lako, ali nije nemoguće, sa lica mesta izveštavati brzo, tačno i bez predrasuda. I bez prezira, zle volje i navijanja, bez političkih kalkulacija. Imam dve reči za one koji me ubeđuju da nema više pravih novinara: Jelena Zorić.

Druga odlična vest, koja samo na prvi pogled nema veze sa ovom prvom, došla je iz daleke Bolivije. To je zemlja u kojoj je prošlog novembra izveden jedan vid puča koji je dobio podršku celokupnog zapadnog „medijsko-vojnog“ kompleksa. Pošto je Evo Morales lane lako porazio desničarskog protivkandidata, osvojivši 12 posto glasova više (deset procenata prednosti je bilo dovoljno da izbegne drugi krug), intervenisala je Organizacija američkih država i, kao tobož pošteni međunarodni posrednik, posumnjala u izborne rezultate, hrabreći opoziciju da povede ulične proteste. Počelo je ulično nasilje u režiji policije i vojske i Morales je radije podneo ostavku nego da povede građanski rat – odlučio se za politički azil u Meksiku.

Jedna od prvih stvari koje je pučistička vlast učinila bila je da otera kubanske lekare koji su u Boliviji za Moralesovog mandata izgradili zdravstveni sistem dostupan sirotinji. Kubanci su otišli, ali je zato došla korona, od koje Bolivijce više nije imao ko da brani, pa je stopa smrtnosti od kovida-19 u ovoj zemlji jedna od najviših na svetu. Pučisti su na kraju ipak morali na izbore na kojim su potučeni do nogu: kandidat Moralesovih socijalista je na ovonedeljnim izborima za predsednika Bolivije dobio ne 12, već 20 procenata glasova više od desničarskog kandidata.

Nadam se da čitalac ne misli da Bolivija nema nikakve veze sa nama. Ima, i te kako, veze. Kalup je uvek isti ili vrlo sličan. Iz vodećih svetskih medija saznaćete da je negde uvek neophodno spasavanje demokratije od većine koja, nažalost, pogrešno glasa za „populiste“ ili „autoritarne“ vladare. Takve lidere, koji nisu po volji zapadnom „liberalnom konsenzusu“, prepoznaćete po tome što će ih vodeći mediji optuživati da „polarizuju“ naciju, da dele narod. Za divno čudo, politička grupacija koja ima zapadnu podršku nikad ne deli narod, ne unosi razdor već naprotiv obećava da će da ujedini naciju, kada se vrati na vlast. I Amerika je odskora na sličan način „polarizovana“, i evo, Džozef Bajden obećava da će ponovo da je ujedini, ako pobedi.

Tako je i Evo Morales, kao i venecuelanski Čaves pre njega, „delio narod“. Ali se, makar sa godinom zakašnjenja, sada ipak vidi da nije Morales bio kradljivac glasova, već su to bili oni koji su imali podršku gotovo celokupne zapadne štampe. I ko je onda Boliviji lane ukrao demokratiju? Nije se zvao Morales, a imao je brojne pomagače u novinarskoj profesiji – izveštače, urednike, redaktore, medijske gazde.

Spasavanje demokratije od volje većine i kod nas je mnogima blizak pojam i prihvatljiv koncept. Ali baš zato je bolivijski primer poučan. Neću da imenujem „političara“ u Beogradu koji se pre godinu dana javno radovao što desničarska rulja „vija po ulicama“ Moralesove socijaliste. Njemu i njegovim brojnim tviter pristalicama posebno veselje priuštio je užasni prizor bolivijske socijalističke gradonačelnice koju su desničari pretukli, ofarbali joj telo crvenom bojom, ošišali je do temena i silom je vukli ulicama njenog grada.

Nadam se da im je priselo to veselje, kao što se nadam da su se zbog vesti iz Bolivije makar malo štrecnuli i silni zapadni novinari koji su pristrasnim izveštavanjem, potpuno suprotnim onom koje je u Beogradu ovog jula demonstrirala Jelena Zorić, zapravo aplaudirali sasvim malo prikrivenom državnom udaru u Boliviji.

A što se gospođe Patrisije Arse tiče, ona je, hvala na pitanju, dobro. U nedelju je na izborima u Boliviji izabrana za senatorku.

***

Kolumna Ljiljane Smajlović iz Nedeljnika br. 458, 22. oktobra 2020.