„Obožavam Korbina. Mrzim Bregzit.“ Poslednjih nekoliko meseci određen broj laburističkih aktivista i aktivistkinja nosi majice sa ovim sloganom. On dobro ilustruje dilemu britanske levice. Od kada je Džeremi Korbin preuzeo kormilo Laburističke partije, 2015. godine, ona je ponovo počela da se zalaže za projekte kojih se odavno odrekla: renacionalizaciju javnih službi koje su propale nakon privatizacije; povratak javnih investicija, naročito u industrijski sektor u kom se mogu otvarati nova radna mesta; obuzdavanje finansijskog sektora tako da više ne bi mogao da vedri i oblači živote stanovništva.
Ovakva perspektiva koja predstavlja raskid sa godinama ideološkog povlačenja privlačna je velikom delu populacije. Za samo par meseci, Laburistička partija popela se na prvo mesto po veličini članstva među svim političkim partijama u Evropi (1).
Međutim, iako je Korbin oduvek bio kritičan prema neoliberalnom usmerenju evropskog projekta, većina novih aktivista i aktivistkinja njegove partije glasala je za ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji na referendumu održanom 23. juna 2016 – naročito mladi iz velikih urbanih centara za koje je EU simbol benevolentnog internacionalizma. Postavlja se pitanje da li je moguće istovremeno zagovarati Korbinov ekonomski i socijalni program i ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji? Drugim rečima, da li je moguće transformisati način na koji britanska ekonomija funkcioniše u okvirima evropskih sporazuma?
„Da!“, odgovaraju pristaše Brisela, zaboravljajući da napomenu da EU podržava promene ekonomskog uređenja samo onda kad se njima ubrzava proces liberalizacije. Njeni sporazumi ne predviđaju automatske sankcije u slučaju sprovođenja progresivnih politika, ali im nameću značajna ograničenja.
To ne bi trebalo da nas previše iznenadi, jer je evropski projekat – još na začeću, kao ideja konzervativaca i demohrišćana – osmišljen upravo tako da spreči širenje etatizma i kolektivizma koje su oni videli s druge strane Gvozdene zavese, a za koje su se borile moćne komunističke partije Francuske i Italije. Stoga je Brisel, uprkos svojoj teorijskoj neutralnosti, oduvek sistematski podržavao otvaranje ka tržištu. Od potpisivanja Jedinstvenog evropskog akta 1986, u većini sporova između nacionalnih interesa i privatnog sektora Evropski sud pravde bi presuđivao u korist potonjeg. U ovakvom kontekstu, Bregzit bi mogao da podmladi levicu omogućivši joj da se ideološki obnovi i vrati svojoj izvornoj socijalnoj bazi: siromašnim klasama.
Regionalna politika usmerena ka ponovnom pokretanju ekonomije na jugu Italije, u O de Fransu ili bivšim rudarskim selima Velsa naišla bi na prepreku u vidu evropskih propisa o državnoj pomoći. Na nacionalnom nivou, taj vid pomoći odobrava se samo u slučajevima kada ne predstavlja pretnju po „slobodnu i čistu konkurenciju“ uklesanu u evropske sporazume.
Među državama EU postoje značajne razlike u pogledu državne pomoći: u Francuskoj ona je 2016. godine iznosila 0,65% bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok je u Danskoj taj broj bio 1,63% (2). Prema poveljama EU, javne investicije mogu se koristiti samo za mali skup inicijativa: poboljšanje lokalne infrastrukture, zaštitu „istorijskih lokaliteta“… Međutim, vlada koja bi pokušala da ponovo pokrene stagnirajuću ekonomiju u određenom regionu istog trena bi se suočila sa osudom Brisela zbog „diskriminatorne politike“. Međutim, zar ulaganje u jedan konkretan region, ponekad na štetu njegovih konkurenata, nije definicija regionalne politike?
Pogrešno pitanje
Isto važi i za slobodu kretanja radnika. Kritikovati to pravo znači prekršiti tabu na levici što sa sobom nosi rizik etikete „ksenofobije“, „rasizma“ ili „crveno-braon koalicije“. Ovu „slobodu“, uzidanu u strukturu EU, zahtevala je italijanska vlada koja je tokom 1950-ih želela da izvozi svoje nezaposlene kako bi se zaštitila od njihovih zahteva. Danas, otvorenost i fleksibilnost tržišta rada u Britaniji omogućavaju poslodavcima da se više ne bave stručnom obukom: poplava imigranata im omogućava da privlače kvalifikovanu radnu snagu koja je obučena (i čija je obuka plaćena) negde drugde. Samim time, nema potrebe za povećanjem plata kako bi se privlačila nova radna snaga.
Bregzit je već počeo da transformiše britansko tržište rada, što brine „probiznis“ lobiste. U građevinskom sektoru u kom je procenat radnika iz drugih članica EU naročito visok (35% u Londonu i na jugu Engleske), plate beleže brži rast od prosečnog: +4,6% između maja i avgusta 2018, naspram +3,1% u ostatku ekonomije.
Izlazak iz okvira evropskih sporazuma mogao bi da omogući preispitivanje britanskog modela rasta koji se trenutno zasniva na potrošnji. U kontekstu u kom slabašna proizvodnja obara plate, finansiranje potrošnje uveliko zavisi od buma na tržištu nekretnina. Međutim, rast cene nekretnina pogoduje generaciji bebi-bumera koji su svoje kuće i stanove kupili 1990-ih. Sa druge strane, generacije rođene između 1980. i kraja 2000-ih nalaze se pod pritiskom. Raskid sa ovakvom ekonomskom strukturom u cilju razvoja proizvodne ekonomije u kojoj bi se stvarala nova radna mesta zahtevalo bi korišćenje sredstava za kontrolu protoka kapitala što Brisel zabranjuje. U suštini, britansko tržište nekretnina odavno je otvoreno špekulacijama: stanovi se češće posmatraju kao investicije nego kao životni prostor.
Oživljavanje industrijskog sektora zahtevalo bi i promenu strukture savremenih lanaca proizvodnje u kojima se dobavljači (najčešće mala i srednja preduzeća) suočavaju sa malobrojnim velikim kompanijama koje gospodare tržištima i mogu da vrše pritisak kako bi smanjile njihove prihode. Bilo bi teško promeniti ovaj odnos snaga bez proaktivne industrijske politike koja bi kombinovala dugoročne investicije sa merama zaštite lokalne proizvodnje kako bi se omogućio nastanak novih aktera i njihovih lanaca proizvodnje i distribucije. Javne investicije? Protekcionizam? Evropska unija svojim članicama ne dopušta da se koriste tim sredstvima.
Ne zauzimajući nedvosmislenu poziciju, Korbin je pokušao da ne otuđi deo svog biračkog tela koje podržava i njegov ekonomski program i ostanak Velike Britanije u EU. Laburistička partija je obećala da će postići dogovor o stvaranju stalne carinske unije ukoliko dođe na vlast – scenario u kom bi Ujedinjeno Kraljevstvo moralo da nastavi da poštuje sve propise Evropske unije – ne odričući se nijednog dela svog programa nacionalizacije i ekonomskog intervencionizma (3).
Trenutno raste pritisak da se organizuje drugi referendum o izlasku iz EU. Njega zahtevaju ugledne novine, veliki deo kapitalista i proevropska krila Laburističke i Konzervativne partije. Što se Korbina tiče, on smatra da bi jednostavniji odgovor na trenutni haos ležao u parlamentarnim izborima.
„Bez obzira na to da li su glasali za ostanak u Evropskoj uniji ili za izlazak“, objasnio je u govoru održanom 10. januara, „ljudi znaju da sistem ne radi za njih. Jedni misle da ih ovakva Evropa štiti od prekarnosti i nesigurnosti. Drugi smatraju da je ona samo deo iste elite koja ih gura u prekarnost i nesigurnost. (…) Međutim, za obe strane referendum o Evropskoj uniji ticao se mnogo bitnijih stvari od našeg odnosa sa trgovinskim partnerima i pravila koja te odnose propisuju. Radilo se o tome kakvom tretmanu smo već decenijama izloženi i kako izgraditi bolju budućnost.“
On smatra da medijska halabuka koja prati Bregzit u ovakvim okolnostima pogrešno predstavlja prioritete naroda Velike Britanije. Za njega je pitanje „Za Evropu ili protiv nje?“ manje bitno od pitanja „Za politiku koja se sprovodi od dolaska Margaret Tačer na vlast 1979. godine ili protiv nje?“. Prvo pitanje vodi novom referendumu; drugo zahteva nove izbore.
Problem leži u tome što bi izglasavanje nepoverenja vladi Tereze Mej u parlamentu zahtevalo podršku dela torijevskih (kolokvijalni naziv za Konzervativnu partiju u Velikoj Britaniji, prim. prev.) poslanika ili ultrakonzervativne severnoirske Demokratske unionističke partije (Democratic Unionist Party – DUP) koja se protivi stvaranju carinske unije…
Nameće se zaključak da glasanje za Bregzit nije toliko odraz „netolerancije“, „rasizma“ ili „ostrvskog karaktera“ stanovništva – kako tvrde proevropski mediji – već dubine društvene bede u Britaniji. Na referendumu 23. juna 2016. zabeležena je visoka izlaznost (72%, naspram 68% na parlamentarnim izborima 2017. i 66% na parlamentarnim izborima 2015), što znači da su na glasačka mesta izašli i oni koji ih decenijama nisu posećivali. Prema svemu sudeći, ljudi su želeli da iskažu svoje mišljenje na temu referendumskog pitanja.
Najviše glasova za ostanak izbrojano je u urbanim centrima: u Londonu i njegovim mladim i mondenskim delovima poput Lambeta (78,6%) i Islingtona (75,1%), ali i u gradovima koji beleže snažan ekonomski rast, poput Kembridža (73,8%) i Oksforda (70%). S druge strane, oni delovi zemlje koji nisu uspeli da se snađu u postindustrijskoj ekonomiji – nazvanoj „industrijom znanja“ – ogromnom većinom glasali su za izlazak iz EU (4).
To je bio slučaj Klaktona na Moru, primorskog gradića na Severnom moru koji je bio poznat tokom 1960-ih i 1970-ih, ali je u međuvremenu pao u zaborav. Ovaj nekoć poletan grad sada preživljava zahvaljujući državnim subvencijama. Klakton na Moru se vratio u centar pažnje nakon što je 2014. godine u njemu izabran prvi (i jedini) poslanik antiimigrantske Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (United Kingdom Independence Party – UKIP).
Novinar i bivši konzervativni poslanik za Zapadni Darbišir, Metju Peris, tada je smatrao da njegova partija treba da „digne ruke“ od Klaktona na Moru, „grada bez ikakve budućnosti“ „čiji glasači nemaju nikakvu budućnost“, stecišta „one Britanije koja ne može da izdržava samu sebe, Britanije koja se nosi trenerke i patike“. „Ne kažem da ne treba da se bavimo potrebama ljudi koji žive u Klaktonu ili sličnim mestima“, precizirao je, „ali, iskreno govoreći, mislim da ne treba da se opterećujemo time šta oni misle (5).“ Dve hiljade šesnaeste godine, više od 70% glasača iz Klaktona na Moru opredelilo se za izlazak iz Evropske unije.
Još uvek postoji jaz između ovog dela stanovništva – podzastupljenog u redovima Laburističke partije – koje je društvena beda navela da glasa za Bregzit i većine aktivista i aktivistkinja koji podržavaju Korbina zbog njegovog političkog projekta, iako su ubeđeni da izlazak iz EU znači skretanje ka netoleranciji i ksenofobiji, odnosno da Bregzit može biti isključivo desničarski. Oni zahtevaju drugi referendum, najviše zato što se nadaju da bi on mogao da preokrene rezultat onog održanog pre dve i po godine.
U tom pohodu mogu da računaju na podršku onog dela poslaničke grupe laburista koji je na kongresu partije u septembru 2018. naterao Korbina da „prihvati mogućnost“ da podrži poziv na novi referendum ukoliko ne uspe da se izbori za prevremene izbore. Međutim, na sajtu veoma proevropski nastrojenog Gardijana (Guardian), 18. januara je osvanuo tekst u kom se opisuje nova pretnja za Laburističku partiju: potencijalne ostavke poslanika i poslanica najbliskijih Korbinu koji veruju da pozivanje na novi referendum predstavlja gaženje demokratskih principa i jasan raskid sa delom stanovništva koje ima neprijateljski stav prema Evropskoj uniji…
Koreni ovih protivrečnosti protežu se kroz poslednjih trideset godina sociološke i ideološke evolucije Laburističke partije. Bregzit ih je naveo da se kristališu iznenada i na veoma zaoštren način.
S druge strane, konzervativci su trenutno usmereni na spasavanje onoga što smatraju suštinskim. Njihovi poslanici su 15. januara doprineli najsramotnijem porazu britanske vlade u parlamentu u istoriji, kada je predlog Tereze Mej o sporazumu sa EU odbačen sa 432 glasa naspram 202.
Međutim, već sledećeg dana oni su lako ostavili po strani svoja neslaganja oko evropskog pitanja kako bi sprečili da se na inicijativu Laburističke partije izglasa nepoverenje vladi Mejove, što bi otvorilo put ka novim izborima. Pristalica Bregzita i protivnik vladinog predloga sporazuma sa EU, poslanik Mark Fransoa, na sledeći način je objasnio svoju odluku da podrži Terezu Mej u parlamentu: „Mi se možda ne slažemo oko evropskog pitanja, ali ja sam pre svega konzervativac.“
KRIS BIKERTON je politikolog sa Univerziteta u Kembridžu.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Čitati: Alan Poplar i Pol Vanije, „Renaissance des travaillistes au Royaume-Uni“, Le Monde diplomatique, april 2018.
(2) State aid scoreboard 2017“, Evropska komisija, Brisel, http://ec.europa.eu.
(3) Čitati: Reno Lamber, „Un sourire derrière la barbiche“ Le Monde diplomatique, april 2018.
(4) Čitati: Pol Mejson, „’Brexit’, les raisons de la colère“, Le Monde diplomatique, avgust 2016.
(5) Metju Peris, „Tories should turn their backs on Clacton“, The Times, London, 6. septembar 2014.
Tagovi
