Deca, Amerika – dobro, Holivud, ali to je Amerika – i politika vole bajke. Priče bremenite simbolikom, korake koji će se lako pretočiti u knjigu ili film ili oboje.
U svakoj pravoj bajci postoje makar dva brata. Obično tri, ali dobro, nećemo preterivati. Jedan je, onako, lucprda, željan novca i slave, neodgovoran i bahat. Drugi je primeran, često zadirkivan zbog toga, miran, mudar i strpljiv.
Priča o Džozefu Bajdenu i njegovoj porodici liči na bajku, ali ona – bez obzira na ishod ovih izbora – nema previše srećan kraj. Ali zato tu jesu dva brata. Onakva, kao iz bajke.
Bila je 2017. kada je Džo Bajden, dugogodišnji senator iz Delavera i potpredsednik Sjedinjenih Država u dva mandata, objavio svoje memoare, neobično otvorene čak i za nekoga ko je toliko dugo bio u politici. Knjiga je, zapravo, o smrti njegovog sina Boa (preminuo je sa 46 godina), o tome kako je doživeo njegovu smrt i kako je uspeo da nastavi dalje. Bo je, pisao je njegov otac, bio „Džo Bajden 2.0“, samo unapređena verzija: ratni veteran, tužilac, političar koji je „imao sve najbolje od mene, ali bez bubica i mana“.
Knjiga se zove „Promise me, Dad“, „Obećaj mi, tata“, i svojevremeno su objavljeni isečci na stranicama Nedeljnika. Bajden senior se nadao da neće on morati, gotovo na pragu devete decenije života, da ulazi u napornu trku; već da će to jednog dana, umesto njega, učiniti njegov sin.
„Bio sam prilično siguran da bi Bo mogao da se kandiduje za predsednika jednog dana, i da bi, uz pomoć svog brata, mogao da pobedi.“
U knjizi je Hanter Bajden (50), opisan kao pravi mlađi brat, uvek pomalo opčinjen starijim, nikada ljubomoran.
Ali već tada je u govorima Bajden retko kada pominjao Hantera. A u godinama koje su usledile, sa vrhuncem u kampanji 2020. godine, njegov mlađi sin postaće njegov najveći problem, jedino iole konkretno – pa koliko god – za šta su Donald Tramp i teoretičari zavera sa društvenih mreža mogli da se uhvate u pokušaju da prikažu Bajdena kao mnogo više korumpiranog i lažljivog nego što je predstavljao sebe, i nego što su ga birači videli, u prethodnih pedeset godina.
Decembra 1970. Nilija je odvela decu u Vilmington, da bi kupili jelku za Božić. Na jednoj raskrsnici, njen porodični automobil sudario se sa kamionom. Nilija i Naomi su u trenutku stradale. Bo je imao mnogo slomljenih kostiju, a Hanter povrede glave. Hanter je često govorio da je njegovo prvo sećanje u životu bilo kako se budi u bolničkom krevetu pored Boa
Čak su i mejnstrim mediji 2019. godine, dok je Džo Bajden još morao da se bori za nadmoć u Demokratskoj partiji, izvukli kontroverze o Hanterovom radu za jednu banku, za jednu lobističku firmu, za jedan investicioni fond, za ono što je radio u Kini i posebno u Ukrajini.
Donald Tramp i neki njegovi saveznici – posebno Rudi Đulijani, koji je u finišu kampanje bio glasnogovornik teorije o laptopu Hantera Bajdena, na kojem su postojali „dokazi“ o njegovoj mutljavini – pokušali su da promovišu narativ da je Bajden iskoristio svoju moć na poziciji potpredsednika da zaštiti poslovne interese svog sina.
Hanter im nikako nije odmogao. Kada se jednom našao u središtu pažnje medija i društvenih mreža, pisao je Adam Entus u Njujorkeru u tekstu „Da li će Hanter Bajden ugroziti kampanju svoga oca“ još u leto 2019, počeli su da isplivavaju detalji o njegovom turbulentnom privatnom životu. Decenijama se borio sa zavisnošću od alkohola i droge; imao je vrlo bučan i ružan razvod od prve supruge Ketlin Bule Bajden; a potom je ušao u vezu sa Boovom udovicom Hejli. Prošle godine ga je za alimentaciju tužila jedna žena iz Arkanzasa, Lunden Aleksis Roberts, koja je tvrdila da je on otac njenog deteta. (Hanter je tvrdio da nikada nije imao seksualne odnose sa tom Lunden.)
Hanter Bajden rođen je 1970, tačno godinu i jedan dan posle Boa i devet meseci pre njihove sestre Naomi. Džo Bajden tada je imao 27 godina i upravo je pobedio na svojim prvim izborima, za okružno veće Njukasla, u novembru te godine. Dve godine kasnije, iskazujući veliku ambiciju, odlučio je da se kandiduje za Senat.
Bajden se tada zarekao da nikada neće doći u sukob interesa i da nikada neće posedovati nikakve akcije, nijednog preduzeća. Ako bi i stekao neki novac, trošio ga je na nekretnine. Njegov otac, Džozef Bajden Senior, bio je menadžer prodavnice Ševroleta u Vilmingtonu, i Džo je odrastao u kući sa svojim roditeljima, troje braće i sestara, sa tetkom Gerti, stricem i ujakom. Pokušao je da tako izgleda i njegova porodica. Voleo je istoriju i kupio je kolonijalnu kuću sagrađenu 1723, plac od četiri ara u selu Nort Star, oko trideset minuta zapadno od Vilmingtona.
Džo Bajden oduvek je voleo da mu porodica pomaže u kampanji. Njegova sestra Valeri bila mu je menadžer kampanje. Njegov brat Džimi nadgledao je prikupljanje novca; Frenki, najmlađi, organizovao je volontere. Kada su mu deca bila mala, Bajdenova supruga Nilija nosila ih je na sastanke u okrugu. U novembru 1972. Džo Bajden je postao senator.
Tog decembra, dok je Džo bio u Vašingtonu i intervjuisao potencijalne zaposlene za novi kabinet, Nilija je odvela decu u Vilmington, da bi kupili jelku za Božić. Na jednoj raskrsnici, njen porodični automobil sudario se sa kamionom. Nilija i Naomi su u trenutku stradale. Bo je imao mnogo slomljenih kostiju, a Hanter povrede glave. Hanter je često govorio da je njegovo prvo sećanje u životu bilo kako se budi u bolničkom krevetu pored Boa, koji se okrenuo i rekao mu: „Volim te. Volim te. Volim te.“
Petog januara 1973, Džo Bajden je položio zakletvu senatora u bolničkoj sobi gde su ležali njegovi sinovi.
Valeri i Džimi su počeli da se staraju o dečacima dok je Bajden učio zanat u Senatu. Dve godine kasnije prodali su kuću i preselili se u Vilmington. Dve godine nakon toga, Džo Bajden se venčao sa Džil Džejkobs, nastavnicom u srednjoj školi. (Hanter zove Džil „mama“, a Nilija je „mamica“, na engleskom „Mom“ i „Mommy“.)
Bo i Hanter bili su veoma bliski. Išli su u katoličku srednju školi Arčmir, gde su Boa, koji je uvek voleo da igra po pravilima, dečaci nazvali Šerif.
„Ako bi svi hteli da skaču sa velike visine u rupu punu vode, ja bih rekao ‘Idemo, brzo’, a onda bi se Bo ubacio: ‘Sačekajmo, hajde da se uverimo da nema kamenja'“, ispričao je Hanter Adamu Entusu u jednom od retkih intervjua koje je dao. Bo je sa takvim stavom brzo postao predsednik razredne zajednice. Bilo je već tada jasno da ga zanima politika.
Džo Bajden prodao je zemlju da bi Bo mogao da upiše Univerzitet Pensilvanije 1987. Te godine, Hanter i Bo su nagovarali oca da se kandiduje za predsednika, što je ovaj i učinio, ali se povukao iz trke posle optužbi za plagijat. (Navodno je kopirao veliki broj pasusa iz jednog pravnog žurnala dok je studirao, a „skinuo“ je i govor koji je održao lider britanskih laburista Nil Kinok.)
Hanter je upisao istoriju na Univerzitetu Džordžtaun, godinu dana kasnije. Bo i on su uzeli studentske kredite da bi platili studiranje. Hanter je radio sve što je stigao: parkirao je automobile na velikim događajima i zabavama ili istovarivao zamrznutu govedinu. Kada je 1992. počeo da radi kao jezuitski volonter u Portlandu, upoznao je Ketlin Bule, koja je prodavala karte za bejzbol tim Čikago Vajt soks. Tri meseca po upoznavanju, Ketlin je zatrudnela, i uzeli su se u julu 1993.
Dok je Bo želeo da ima veze s vladom, Hanter se zanosio umetničkom karijerom. Divio se Rejmondu Karveru i Tobajasu Volfu, njegova omiljena knjiga u to doba bila je debitantski roman Čarlsa Bukovskog „Post Office“. Zaposlio se, ipak, kao pravnik u bankarskoj holding kompaniji MBNA America u Delaveru. Sa 26 godina zarađivao je više od stotinu hiljada dolara godišnje – skoro koliko njegov otac. I on je trošio na stare kuće, ali je sve prodao kada se preselio u Vašington pošto mu je Vilijam Dejli, tadašnji sekretar za trgovinu u administraciji Bila Klintona, ponudio mesto direktora za internet ekonomiju.
Njegovi problemi sa korišćenjem supstanci polako su izlazili na površinu.
Džo Bajden odrastao je u okruženju sa velikim brojem rođaka alkoholičara, i kao mlad je odlučio da to nije za njega. Hanter je počeo da pije kao tinejdžer, a dok je studirao na Džordžtaunu, pušio je crveni „marlboro“ i povremeno uzimao kokain. Do 2001. počeo je da pije skoro svakog dana. Ketlin bi ga, zbog njihove dve devojčice, preklinjala da apstinira. Uspevao je na tačno mesec dana.
„A onda bih, 31. dana, sve počeo ponovo.“
Tog septembra, ipak, otišao je u centar za odvikavanje i priključio se organizaciji Anonimni alkoholičari. Sastanci su se odvijali nadomak trga Dupont u Vašingtonu, i Bo bi mu nekada pravio društvo i bio mu podrška.
U narednih nekoliko godina napraviće i neke finansijske poteze koji će mu biti kamen oko vrata. Kupio je kuću vrednu 1,6 miliona dolara na kredit, a potom izgubio 1,3 miliona dolara na kupovinu investicionog fonda Paradigm, pošto je njega i njegovog strica Džimija Bajdena prevario potencijalni partner.
Bajden nije prvi političar koji je bio pod lupom javnosti zbog poslovnih poduhvata nekog člana porodice. Ričard Nikson prisluškivao je duže od godinu dana telefon svog brata Donalda, jer se plašio da bi njegove finansijske aktivnosti mogle da ga osramote
Nastavio je da radi kao lobista, što se nije dopalo ni medijima – Džo Bajden je ušao u trku za demokratsku nominaciju 2008 – ni budućem predsedniku Baraku Obami, koji je uskoro posle Bajdenovog kraha u Ajovi odlučio da mu ponudi potpredsedničko mesto ukoliko pobedi na izborima.
Osnovao je nekoliko kompanija, čiji je, kako je govorio, osnovni cilj bio da pomognu malim i srednjim preduzećima da se probiju na američko i druga tržišta. Tada je upoznao i svoje prve kineske partnere, preko Džonatana Lija, koji je vodio investicioni fond Bohai Capital.
Jedan od sastanaka koji su bili u središtu ove kampanje dogodio se u decembru 2013. Potpredsednik Džo Bajden leteo je u Peking na susret sa predsednikom Si Đinpingom i, kao što je to često činio, pitao neke od svojih unuka da mu prave društvo. Hanter je rekao ocu da želi da ide sa svojom ćerkom Finegan. Nedugo po sletanju u Peking, 4. decembra, organizovao je kratak susret, odnosno rukovanje Džonatana Lija i svog oca u foajeu hotela u kojem je odsela američka delegacija.
Taj sastanak nije u to vreme privukao mnogo pažnje, ali neki Bajdenovi savetnici brinuli su da bi štampa mogla da kritikuje Bajdena ukoliko se sazna da se njegov sin viđao sa poslovnim partnerima tokom poslovnog putovanja potpredsednika.
„Čak i da se ništa nije dešavalo, bilo je važno kako to izgleda“, rekao je tada jedan član delegacije. To je rečenica koja će odzvanjati i skoro sedam godina kasnije, tokom jedne od najčudnijih i najdužih kampanja u istoriji Sjedinjenih Država. Ali malo ko se usudio da to izravno kaže Džou Bajdenu.
Ono što će se dogoditi u Ukrajini zaparaće uši mnogo više. Hanter je do 2014. stekao mnogo poslovnih partnera u Ukrajini, i bio je član upravnog odbora kompanije Burisma, u vlasništvu tajkuna Mikole Zločevskog, koji je optužen za pranje novca u Ujedinjenom Kraljevstvu, potom i u Evropskoj uniji, ali koji je imao neke vrlo bitne saveznike, poput Hantera i bivšeg poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog. Stvar je bila utoliko gora što je upravo Džo Bajden bio zadužen za sprovođenje politike Sjedinjenih Država u Ukrajini, posebno za obračun zemlje, koja je posle revolucije na Majdanu odlučila da krene na Zapad, sa korupcijom.
Mnogi u Obaminoj administraciji su i tad mislili, a danas misle utoliko više, da Hanter nije trebalo da prihvati mesto u upravnom odboru. Nije mogao da ne vidi da su ga uzeli zbog prezimena i da su se nadali da će potpredsednik biti naklonjeniji Burismi.
„U takvim uslovima ne mora da postoji sukob interesa. Dovoljno je da postoji privid o sukobu interesa“, rekao je Njujorkeru jedan zvaničnik.
Hanter kaže da mu je otac samo jednom pomenuo Burismu.
„Tata mi je rekao ‘Nadam se da znaš šta radiš’, a ja sam odgovorio da znam.“
Godinu-dve pre toga, otpušten je iz vojske – prijavio se za marince i dobio nameštenje u rezervnoj jedinici u Pomorskoj stanici Norfok, gde se bavio PR-om – nakon što mu je, posle rutinskog pregleda, u urinu pronađen kokain. Vadio se da nije uzimao kokain, već da se ogrebao za nekoliko cigareta, koje su možda bile „punjene“ kokainom. Vest se ubrzo našla na naslovnoj strani Volstrit džurnala. Prijavio se u kliniku u Tihuani, potom i u Big Sur u Kaliforniji, gde se obavljala terapija jogom.
U leto 2013, Bo je na porodičnom odmoru na jezeru Mičigen postao odjednom dezorijentisan. Tri godine pre toga imao je blaži moždani udar. Ovog puta lekari su našli nešto mnogo strašnije: glioblastomu, oblik zloćudnog tumora mozga. Pacijenti kojima je ustanovljen ovaj tumor ne žive duže od dve godine. Pokušali su terapiju radijacijom, ali je od toga samo gubio govor i motorne sposobnosti. U proleće 2015. nije uspela nijedna eksperimentalna procedura. U maju 2015, okružen svojom porodicom, Bo je preminuo.
Hanter više nije mogao to da izdrži. Počeo je ponovo da pije, pa mu je Ketlin dala ultimatum: ukoliko nastavi, moraće da se iseli iz kuće. Jedan dan nakon 20. godišnjice njihovog braka, Hanter je izašao sa bračne terapije, popio flašu votke i napustio kuću. Tog leta je na pecanju u Norveškoj, sa svojim drugarom iz Ukrajine Mikolom Zločevskim, pio litar žestine dnevno.
U oktobru 2015, baš dok je Džo Bajden saopštavao javnosti da mu treba vremena da se oporavi od smrti svog sina i da neće krenuti u trku za narednog predsednika – umesto njega, to će učiniti Hilari Klinton; ishod je poznat – Ketlin i Hanter su se razveli. Ketlin ne samo da je tražila novac za alimentaciju već je sudski pokušala da zamrzne sve njegove posede. U tužbi je navela da je on „porodicu uvalio u finansijske neprilike tako što je ekstravagantno trošio na sopstvene interese (uključujući drogu, alkohol, prostitutke, striptiz barove i poklone za žene sa kojima ima seksualne odnose), a familija nije imala novca da plati račune“. I taj podnesak ubrzo se našao u medijima – naravno, u Njujork postu, koji je objavio i tajne iz njegovog laptopa.
Bajden se još kao mlad zarekao da nikada neće doći u sukob interesa i da nikada neće posedovati nikakve akcije, nijednog preduzeća. Ako bi i stekao neki novac, trošio ga je na nekretnine. Njegov otac, Džozef Bajden Senior, bio je menadžer prodavnice Ševroleta u Vilmingtonu, i Džo je odrastao u kući sa mnogo ljudi. Pokušao je da tako izgleda i njegova porodica
Jedne jeseni tih turbulentnih godina, Hanter je tokom jednog leta zaboravio novčanik u avionu. Ovo će biti jedan od argumenata onih koji govore da je baš takvoj osobi moglo da se dogodi da odnese laptop u neku potpuno neuglednu radionicu na popravku; i da tajne iz tog laptopa dođu do FBI-ja i Rudija Đulijanija.
Hanter je i pre razvoda počeo da se poverava Boovoj udovici Hejli, sa kojom je bio sve bliži. Provodio je sve više vremena u Delaveru, u njenoj kući. Do kasno su ostajali, pričali, gledali televiziju.
„Imali smo isti bol“, prisetio se Hanter. „Počeo sam da mislim o njoj kao o jedinoj osobi u mom životu koja je osećala isto što i ja.“
Ubrzo su postali par. Džo Bajden nije znao za to sve dok ga nije pozvao novinar Njujork posta. Hanter je pritiskao svog oca da ga podrži.
„Rekao mi je da nije siguran da treba to da uradi. Ali da će učiniti sve što tražim od njega“, pričao je Hanter.
Džo Bajden potom je pristao da dâ izjavu. Rekao je Postu: „Svi smo srećni što su Hanter i Hejli našli jedno drugo i što ponovo sastavljaju svoje živote posle tolike tuge… Imaju Džilinu i moju podršku i srećni smo zbog njih.“
Post je, naravno, to objavio pod naslovom: „Udovica Boa Bajdena švaleriše se sa njegovim oženjenim bratom“.
Veza, ipak, nije dugo potrajala. Početkom 2018, Hanter se odselio u Los Anđeles. Želeo je, kaže, da pobegne od svih. Ketlin je dao „sve“: 37.000 dolara mesečno za alimentaciju, te novac za školovanje. Živeo je sa četiri hiljade dolara mesečno. S vremena na vreme, njegova kreditna kartica bila bi odbijena.
Džo Bajden nije prvi političar koji je bio pod lupom javnosti zbog poslovnih poduhvata nekog člana porodice. Još 1973, tokom afere „Votergejt“, Vašington post objavio je da je Ričard Nikson prisluškivao duže od godinu dana telefon svog brata Donalda, jer se plašio da bi „Donaldove finansijske aktivnosti mogle da osramote Niksonovu administraciju“. Krajem sedamdesetih FBI je istraživao i Bilija, mlađeg brata predsednika Džimija Kartera, kojeg je plaćala vlada Libije.
Bajden je mahom ignorisao sve optužbe koje su se kovitlale oko Hantera. Ali nisu ih ignorisali konzervativni komentatori, posebno sajt Breitbart i jedan od njegovih urednika Piter Švajcer, koji je 2018. objavio knjigu „Tajne imperije: Kako američka politička klasa prikriva korupciju i obogaćuje porodicu i prijatelje“. U knjizi se prvi put do detalja opisuju Hanterove aktivnosti u Kini i Ukrajini, iako u njoj nema nikakvih dokaza.
Toga se dokopao Rudolf Đulijani, koji je čim je postalo izvesno da će se Džo Bajden kandidovati za predsednika, počeo da govori o „navodnoj ukrajinskoj zaveri“, i u intervjuima i na društvenim mrežama.
Da li je vredelo?
Tagovi
